thermonuclear sweat

"usporen sam" , reče stogodišnji akademik, "ali u glavi sam još uvijek jak i znatiželjan". a ovo iza ali. znam samo ja i nitko drugi. oni drugi vide moju sporost.
umro je gore vidal. ja ništa neznam o tom čovjeku, neznam tko je on, taj čovjek močna imena. koja mu oba, neznam kako se izgovaraju točno. pa ih nikada niti ne izgovaram glasno u društvu da se ne osramotim. jer mislim se, sigurno ču pogriješiti. pa ta imena govorim samoj sebi, i to najčešče, onako kako ih i čitam. onda. neizgovorenosti bašzato. postaje mi ime močnije, mističnije, višije. toliko jačije da i sve ostale čovjekove riječi, ritmovi, note ili več napramatomu. stihovi. pronađu me. ili me ne. mene.
pa je tako rekao gore. da svakim uspjehom prijatelja ja sam bliže smrti. ovo je doslovno prevedeno. ja neznam prevoditi riječi u misli drugačije. isto je kao što ne znam reči nečije ime pravilno. ja ga onda niti ne govorim više. mislim ga i ponavljam nepravilno i posve tiho tako skroz tiho da nitko niti ne čuje i to tako tiho da ne može niti čuti: svu svetost nepravilnosti. uklonjenu buku. slobodan pad. dogorijevanje.i ovu jebeno dosadnu istinu koja to nikada nikada ne može postati jer nikada nije niti bila.

a sada.
poslušajmo što nam kažu ptice.
Link