thermonuclear sweat

idem ja danas u konzum. akadtamo. ispred dvostrukih automatski kliznih staklenih vrata. skupila se šačica ljudi i gledaju u listič papira zakeljen komadičem selotejpa za ista. rukopisom netom opismenjene osobe, štampanim, kaže ovako: molimo cijenjene kupce za još malo strpljenja. sistem je pao. a ja reko, onda odjebi sistem. i uputim se pravac dijoni.
sve je počelo još rano jutros. odluka je bila jasna. danas nebum komplicirala s ručkom. nekaj bum jednostavno. u dijoni sam lutala od škrinje sa smrzotinama preko dve štenge do uvelog povrča. zela sam dva poriluka. butelju. i ijako sam se jučer zaklela da nebum više meso jela bar godinu dana, tris deka faširanog. al od purisa. dođem do tjestenine.
doma imam malo sira. i imam đumbir. a reko niš. bum počela sa nekim jednostavnijim bolonjezom pa bum vidla kam bu me odvel. uglavnom. pripremila sam se i za bešamel. al ko bu sad mešal. možda ispadnu grudice. mislim se. bu fini i samo bolonjez. neda mi se bešamel. reko, kaj?!!! imaš strah od bešamela?! e nečeš!!!
sad se vidi jako lepa slika tih lazanjica. neznam. još ih nisam spekla. al forno. i tak.interesantno

još nisam odlučila kaj bum z dezertom

ja obično stavim brašno u hladno mlijeko i polako grijem i mješam, dodam i malo soli i onda s tim poljevam preko umaka...i na kraju naribam sira...

ja obrnuto. hladno mleko u brašno na putru. ostalo je sve isto. polako mješam. al to traje i traje. a umjesto soli, muškatnog oraščiča.

obrnuto antiprotivno
spržim brašno na maslacu pa ondak u kipuće zasoljeno, zamuškaćeno mlijeko s malo bijelog bibera mljevenog.
nikad grudica.

nikad nikad nikad kipuče.pa čak ni onda

zašt?
protivno vjeri?

tak

kužim.
ziher mora bit teniski lakat.

zemes komad putra, rastopis ga u rajnlici, zemes brasno, sol i muskatni oreh, sve zmesas i kad je putar tak vruci da se pocne diliti, sve skup hitis u zahod i odes na pizzu.... jednostavno, ne?

je.fala traper