Ručkić krčkić

Sad bi trebalo ustati i zgotoviti ručak; nije to neki posao, zarolam malo sira u pureće odreske, pustim da otcvrljikaju nekoliko minuta, podgrijem prilog od ranije i eto. A teško mi je. Od jutra ratujem s prašinom. Nepreglednom, nezaustavljivom, sveprodornom prašinom, s ulice, iz same zgrade (u kojoj se već mjesecima majstoriše, jest da sad izgleda super, ali stubište čisti servis, a stan ja sama), u stanu, mačka se linja, pas isto, papige se mitare i razbacuju sjemenke, s mene otpadaju kosa i bezbrojne mrtve stanice... A zauger baš ne vuče. Čak mi je bolji onaj mali, štapni na baterije. Ne znam kaj je velikome, sve se bojim da se u životu preveć nazaugao i sad bi u pemziju.

Trebam spremačicu. Jebga, stvarno trebam, ova kvadratura je nesavladiva za jednu osobu koja ima i drugih obaveza i zanimacija. Nek mi bar stvori PRIVID čistoće, kao ova dosadašnja, eto, bar to i ja zadovoljna! Ovako, kad to radim sama, znam koliko sam se naradila, ali znam i kako sam malo postigla. Svako čišćenje - izgubljena bitka.

I sad me sve to skupa podsjeća na raskide, na to što je najteže poslije raskida: gubitak rutine. Evo, ovako sam se osjećala nakon svakoga - zbrkana, izgubljena, poražena, shrvana. A ne pišem sad samo o ljubavnim raskidima, nego o svakakvima, o raskidu s prijateljicom, odvajanju od roditelja, otkazu spremačici... Svaki ostavlja ovakav vakum koji te nastoji uvući u prazninu opustošenosti; a ti se opireš, kao moja prašina, hehe.

I svaki put poželiš ovo što sam ja upravo poželjela - bar PRIVID. Ali, zar nam to uistinu treba? Zar? Zbilja?

Razum mi kaže da ne. Srce čezne. No, uzmimo za primjer moju ex-spremačicu: zbog privida čistoće koji je uspješno generirala, jela sam s tanjura koji su se odlagali na zmazanu policu, udisala milijarde grinja, bakterija i tko zna kakvog sve ne mikroskopskog življa, dijelila svoje najintimnije prostore s plijesnima i - hm... - kaj mi je bilo? Ništa. Valjda sam ojačala. Međutim, ja sam plaćala za nešto drugo: za stvarnu čistoću. I sad kad sam otkrila prevaru, osjećam se baš prljavo. Skroz-naskroz. Onečišećna nepoštenjem. Tuđim. I svojom nehajnom glupošću.

S muškarcima je još gore. Oni se čak ni ne moraju potruditi oko obmane, dovoljno je da NAŠE srce jako žudi, i povjerujemo, ama baš u sve, čak i u ono što nitko ne spominje niti pokazuje, ali što bismo tako rado uvrstile u paket ostvarenja svoje žudnje... I onda se čudom čudiš kad si odjednom premorena, kad ti je dosadno, kad sve bitne probleme i dalje rješavaš sama ili s prijateljicom. A imaš NJEGA. Tu je. Beskoristan skroz-naskroz.

A ipak, kad ode, fali. Jel fali on, jel fali privid, nebitno je: fali RUTINA koju si stvoriš, uvjerena da ima smisla.

(Oh, hvala ti, B., što si mi tako uporno svaki put raspršio iluzije! Aleluja ti bilo, poživi što duže da što više žena izliječiš od čežnje za prividima! TO je tvoja životna misija; sve drugo - tvoja razonoda. Šteta je što i sam nisi tako otporan na istinu kao što sam ja uz tebe postala. Baš šteta. Za tebe šteta. Al, jebiga, nisi više moja briga, a bogme ni rutina.)

I tak, sad meni fali spremačica. Fali mi čistoća. Fali mi lova za to. Fali mi nehajnost i fali mi bezbrižnost. Ali, iako ne vjerujem da kozmos ima nekog simetričnog smisla u svojim manifestacijama kroz naš mali život, nemrem zanijekati poučnost obmane i privida s kojima sam nedavno raskinula: nešto prljavštine ne ubija - jača otpornost.

A sad idem kuhat!

babe su navjeke rekle bez da se ne kresne kila blata nema zdravlja

a vakuum je sveprisutan pa i tote
zato je raskid sa ovim mjestom nekako prejednostavan na prvu ruku
a zato i teško dostižan za stvarno

i još nešt.....pomoć se treba zet. nije to sramota

Pilipe, dođider s kilom blata da zajedno maknemo onih 50 iz moje kuće!

Al sad moram prvo nešt pojesti, da budem jaka za tu pomoć koja se tako izdašno nudi ;-))

Nema smisla da pomagači sve sami rade, jel'te, moram i ja malo prismetati.

a čuuj da ti pričam vako javno nečem
al da sam se naguto oprošli tjedan
.........

Idem kuhati, ali brzo će to proći.

Bozanstveni memoari..neeego..sto bjese ovo u donjem lijevom kuticu? :) posto mie desna ruka oduzeta od zivih bica,zivac mi se ukljestio,nemogu povecati ekran jer mi trebaju dve rucice za na ajfonu.. :) mada me se ttx tolko dojmio da je taj kvadratic pao u sasvim drugi plan..
Mah mah zakrzljalom rukicom..sad sam ko Nemo,hehehe..

moram ić

Samo ti polako, Pilipe, evo, sve ja pročitam čim smažem bar jedan šniclić.

Donji lijevi kutić, Robi, sadržava Creative Commons Licence, za slučaj da ikada odlučim zaraditi silnu lovu na svim onim plagijatorima mojih tekstova koje sam do sada uspjela ukebati u mrežnim bespućima. A s obzirom da nam Precjednik države jako strepi nad autorskim pravima, ja sam uložila znakić, ono, kao venture capital, ako propadne, nikom ništa, ali ako upali - puna šaka, i to ne brade, nego čvrstih valuta :-))))

A onda daj boze da taj text zavrsi na kopirki..bit ce sus sus.. :))

zieeev! dosadno za popizditi..:) Ni Vega više nije ono kaj je bila...Podsjeća me na neku staru babu sa svojim blogovima...:)
Ma ustvari možda ona i je samo jedna stara baba koju je život pregazio?...:P

Stara koka dobra juha..ocito su ti podvaljivali supu iz kese pod domacu..hehe

Kae, gnjidice? Kakva sam ja to bila, a sad više nisam? Ajd, blogati, napiši pa da dođem k sebi ;-))

A ovakav komentar je zapravo i jedan tipičan životni stav, onakav koji preferira iluziju: tko će ga sad znati što si je gnjidica zamislio da ja (ili bilo tko drugi) jesam i/ili nisam; a kad stvarnost neumoljivo izgura opsjenu, tko je kriv? OBJEKT opsjene, naravno!

B. me naučio još nešto jako korisno: prividi su uvijek beskorisni. Stvarne osobe nisu. Ako ih stvarno vidiš, stvarno im možeš pronaći i neko stvarno odgovarajuće mjesto u svojem životu.

Vrijedi i obratno: kad pristajemo (čak žarko želimo!) biti nečiji privid. Održavati taj privid na životu. To je tek beskorisno! A iscrpljujuće dozlaboga i dozlabloga!

Ne bih rekla da sam stara baba, a niti da me život pregazio, ali nisam ni mlada, ni prpošna. Svjesna sam svoje smrtnosti, svojih ne samo vremenskih, nego i tjelesnih i umnih ograničenja. I zato mi se ne da gubiti vrijeme s nekim tko bi da mu ja stvaram PRIVID. Ako me nemreš voljeti ovakvu kakva jesam, sretno ti bilo s onom koja ZAISTA jest onakva kakvu hoćeš! A meni bolje bez tebe, definitivno.

Ovo se sad odnosi na sve gnjidice: kako bloške, tako i bjelosvjetske.

Inače, ručak je bio odličan! Šteta što se vrijeme opet mrgodi, baš sam mislila malo dalje protegnuti noge, svoje i šaponjine... Ma, nema veze, budemo đir oko kvarta pa neki krimić iz horizontale.

Đizzz, nekad mi se po tvojim reakcijama čini da smo mi u ljubavnom odnosu...ma šalio sam se samo..Nemoj to tak sudbinski gledati...Znam da ti je bolje bez mene, a i bolje ti je da ti je bolje, ha ha ha ha

Dobro, neću se više šaliti kako se ne bih osjećao uvrijeđenim zbog upornog etiketiranja nadimkom koji mi više nije simpatičan...