Ručkić krčkić

Imam od jučer. A trebam nekak provesti vrijeme dok ne ogladnim. Van ne idem, jer to me uvijek lupi po džepu (ja sam san svakog trgovca, ali i spas za Rvacku, jer rekoše ekonomisti - spas je u trošenju!), dakle, ovđekarce ću, i to ne o kuhanju.

Evo, mogu o visku. Kak čovjek ispadne visuljak zahvaljujući visku. (Molim viseće članove da ovaj odlomak ne shvate osobno, priča jest osobna, osoba je stvarna, ali nije oni, bar koliko je meni poznato.) Dakle, u moj kvartovski parkić svakodnevno dolazi jedan gospodin, cca 75 godina star, sjedne na klupu i klati viskom: malo u zraku, malo iznad vlastitog međunožja (???), malo postrance, pri tom neprestano mrmlja. Kad ujutro prolazim sa šaponjom, on je ondje; popodne isto, predvečer također, jedino ga navečer nema. Valjda ne vidi dobro što visak pokazuje.

I sad se ja pitam, je li moguće da je visak glavna aktivnost ovog života? Jest da penzići baš i nemaju neznamkakvih izbora, ali, čovječe, cijeli božji dan piljiti u visak?! Hm. Možda bolje u visak nego u telku. Visak i gospodin očigledno uspješno komuniciraju, gospodinova usredotočenost je apsolutna, ne primjećuje on ništa drugo i nikog drugog doli viska. A meni to ipak nekak žalosno.

Ne zbog samog viska; visak je vjerojatno sasvim pristojno društvo, sasvim neškodljivo. Nego zbog te monomanije. Zato jer slutim da svatko od nas tako lako može izvisiti iz vlastitog života ako se primi samo za jedno, i ne pušta, i ni makac od toga. Nebitno je li to visak, sapunica, fotelja, kućni ljubimac ili igrica na kompu - nešto što dokida važnost svemu drugome. Iako kužim da to može pružiti veliko olakšanje - itekako! Evo, ja trenutno svu svoju energiju koncentriram na pronalaženje golemog, a jeftinog ogledala. Mislim, 50 godina proživjeh bez takvog, dakle, niš mi neće biti bez njega, ali trebam ga: ne zrcalo, nego tu zanimaciju. Jer me ostale previše opterećuju.

Kako se objesimo o visak? Hm. Strah me odgovora. Zaista. U stvari, puno toga me plaši i mislim da baš zato kužim koliko je ovisnost o visku prisutna i neposredna. Moja bivša šrinkica mi je jednom rekla da sam ja nevjerojatno hrabra osoba baš zato jer tako intimno poznajem strah u tako mnogo životnih aspekata, a ipak ga svaki put prevladam. A sad se, evo, bojim da ću se umoriti od toga. Da ću se i ja ovjesiti o neki visak i izvisiti iz svega drugoga...

Još uvijek imam puno potpore koja me sprječava: obaveze na poslu, onaj maleni kružić prijatelja, odgovornosti za ljubimce, ukratko - potrebu da funkcioniram na više razboja. Ali, moj popis važnosti se svakodnevno skraćuje: neki dan sam na posao otišla potpuno nenašminkana! A to nisam napravila NITI JEDNOM u 25+ godina radnog staža! Nisam se ni sjetila da bi trebalo... OK, nije to nikakva strahota, mnoge moje kolegice UVIJEK dolaze nenašminkane, ali meni je to oduvijek bilo važno, smatrala sam da time pokazujem da mi je stalo do posla, da mi je stalo do ljudi s kojima komuniciram, da se uljepšavam kako bih im to pokazala... I još uvijek mi JEST stalo, ali, eto - sad sam se raskomotila. A tako to krene...

Ta redukcija. Zaista potrebna dok je život jako aktivan, kad gubimo funkcionalnost ako nemamo jasnih prioriteta. Kad zbilja trebamo neki visak da nas fokusira. Ali, jednog dana se jednostavno zateknemo na klupici u parkiću, potpuno obuzeti fokusom bez cilja.

Sadržajno je bilo napisati ovaj tekst; čekati da ga netko suvislo komentira - nije. Zato ipak odoh van.

I da, nosim novčanik: kupit ću neko voće za štrudlu. Ipak imam pol kile tih listova za savijače, pola ću dati marti, ali polovicu ću utrošiti na pokušaje da mi štrudle osim okusom bude dobre i izgledom.

I da, za one koji misle da se ovdje piše samo zbog broja komentara: ne, ne piše se samo zbog BROJA komentara. Piše se zbog mogućnosti ZANIMLJIVIH komentara.

Sve manje vjerujem u tu mogućnost. Ipak je ovo virtualni Big Brother i većini nas je najzanimljiviji nečiji prljavi veš.

A meni se prljavi veš gadi. Moj ne, ali tuđi jako.

U stvari, iako sam otvorila ovaj prozor da bih još nešto rekla o tom virtualnom prljavom vešu, neću. To je isto svojevrsni visak. Odoh ja kupti neko voće.

Mislim da ti je loš timing za komentare...šteta dobrog bloga...

"...potpuno obuzeti fokusom bez cilja."
Odlično.

Nekad nisam sigurna kaj me više njupa.Fokusiranje ili ciljevi.
Jbt..nebrojeni su.
Plus mi se stalno čini da fulavam neki megafokus koji će me dovesti do The cilja.

Nda..
Odličan blog.
Cmok!