Ručkić krčkić

Kao u kvartovskom bircu, u koji svraćaš iz komocije i navike, iako je kava kisela, voda mlaka, a pepeljara uvijek prljava. Više ni ne primjećuješ. Dođeš u poznato, nit gledaš, nit slušaš i zapravo ni ne želiš razgovarati; nitko te više ne zanima, niti ima išta novoga za reći.

A u početku je bilo zanimljivo, mirisalo je na novo, na trud i želje, raznorazne. Bilo ti je drago popričati s neznancima, popiti zajedno piće. Sad znaš sve njihove priče i točno znaš što je njihvo piće. Praviš se nevidljiva kad dođeš, ni konobaru ne moraš reći što ćeš.

I svejedno dolaziš. Jer ti se ne da privikavati na novo, na drugačije, na skuplje, na kompliciranije, jer si misliš, i tako se uvijek sve svede upravo na ovo.

Tak je meni s Iskricom. Ujutro dođem, puknem sličku da ni ne pogledam ostale, ni ne pročitam večernje i noćne priče (jer su mi već poznate, čak i kad ih piše novi nick), onda mi puste neku facu na početnu s pitanjem jel' bih ja s njim neznamkaj, a ja si mislim "Ajme meni, i OVO bi se parilo?!", a kad se malo razbudim bude mi svejedno, svatko bi se pario, a netko i uparivao, čemu čuđenje, tak je to...

Još uvijek se uspijevam donekle začuditi zanešenim pričama o nekim divnim muškarcima ovdje, jer meni se čini da takvih baš i nema, ima ih OK, ali takvi su lutrija, odveć rijetki da bih povjerovala u opravdanost učestalosti takvih zapisa... A mi žene smo divljakuše, mislim da je s nama totalno nezdravo petljati, svaka ima bar trokrilni ormar prtljage koju jedva čeka nekome nabaciti na pleća. One koje to nemaju, ili su ostavile u šupi, eh, te su nevidljive prostim okom, te nisu ovdje, u našem svakodnevnom br(l)ogu.

A ja imam neki sastanak u šest... Sad još prošetam pseto i taman. Najviše volim doći u ovakvo tiho doba, kad je većina na putu s posla ili zauzeta jelom. Kao da smo se družili; a baš dobro što nismo :-))

ovisni smo o ovisnostima

hm, predaješ li se ti to?
pobijedilo te beznađe?

nemam kaj dodat....točno je tak..sa svime u životu..