Piskaranja

....Jutro,a noć je..ni oka sklopila nisam.
pamtim ti govor.Bujicu svojih izlaganja.Bože.Tko zna što sve rekle nismo..a dani su prošli..opet,kao da je nekoć bilo,a ni dva nisu prošla..
...Jutro je..ptice su cvrkutati upravo prestale.tko zna ,možda je to ona jedna što me prati čak iz ulice.Mojega kraja,čak..
Noć,u meni... mislim da ću leći..
U,mislima nosim tebe jutro košmar,svakojaki.Ta nije li izazov imati i posjedovati nam glavu na vratu.Baš priviljegija čista.
Mnogi je pomalo i nemaju,ili je ne osjećaju.pa tko će to sve znati.Zar,ne?Uh,hladno mi je..zazeblo je.navukoh neke čarapice na nožice svoje tanane i pišem svojoj čežnji.Ne vidjeh je dugo.Zaista meni je to predugo.svaka sekunda mi je vječnost nepregledna.
Ah,ovaj dan što koraca dječjim koračićima.Ah,mileni Danu Moj.volim te! I,volim tebe čežnjo moja!
ovo su posebna pisma...tebi...Baš ih ovdje započeh piskarati.sjećaš se?Eh,koliko je prošlo a ti si još uvijek uz mene.
Jesi li,ti ružo opojna.Eh,ovisnost...pa,nisi mak srce ,moje..nisi,jedina..samo si meki cvijetak uz moj maleni haljetak što ga odavno ne nosih a željela bih ga tebi u čast iznijeti na bokovima i zavijoriti ponosno poput zastave !
Ti,čežnjo ,moja...sigurno još sanjaš...tek ,malo kasnije ustat ćeš...poslat ću ti poruku.možda te i izenadim .Doista je rano za mene.Eh,kapci su sve teži i teži..bojim se da dočekati neću...hoću..neću_hoću....Bože,kakva igra....glava kima gore_dolje...hoću li budna dočekaati tebe,tvoj zaigrani osmjeh zatečen iznenadnim jutarnjem buđenjem...

a čuj zemi ladne vode u lavor za umivat se i deset deka kave pa kuvaj dok ne nestane
ja ti drugo ne znan