Ručkić krčkić

Jednom davno, posjetio nas je daljnji rođak iz dalekih krajeva. Majka skuhala ručak, servirala u počasnom servisu, gostu izabrala najbolje komade. A on zdvojno gleda u tanjur i pita: "Zar nema više moče?"

Ilitiga safta. Onog što ostane nakon mesa, luka, svih sastojaka; ono za tunkanje. E, njemu je to najbolje. Kruh i moča. Štaš više?

Da, nadovezujem se na eternisov zapis: svi mi nešto kuhamo svojim življenjem. A nije uvijek čorba, ponekad je bućkuriš. Je li ireverzibilno? Rekla bih da nije: moš odbaciti što ne valja i krenuti ispočetka; moš promijeniti recept. Ne moraš cijelog života kuhati isto. Zašto bi? Pa nisi na nekakvom Masterchefu ili Večeri za 5 da se sve računa.

Ipak, slažem se da je lakše dok smo mlađi: nismo tako škrti. Nismo toliko proračunati. Dajemo se lakše, dajemo sve od sebe, a ujedno smo mekši i podatniji. Dosta nas je okrenuti na naglo i prste moš lizati. Samo što onda od nas nema puno moče. A to je ipak najbolje, zar ne?

Kako kome. Meni jest. Prerasla sam fast food i sad volim cušpajze, marinade i bogate okuse. Lagano krčkanje.

Ne vjerujem u mikseve staro + mlado. Koliko god mi se mladi sviđaju, koliko god uživam u njihovom društvu - daleko više nego u društvu žilavih starih žlundri koje su skorile svako svoje poimanje i više ni mrdac niti jednom sivom stanicom u glavi - toliko sam svjesna da sam ja u nekom drugom loncu i da razlike među nama može poništiti samo vrijeme, i to ono u kojem ja više neću biti ovakva kakva sam sad, a možda neću biti niti uopće. Za mene je društvo mladih ljudi poput marinade koja mi vraća životne sokove. Uživam u njihovoj nesebičnosti, u njihovom nesputanom davanju svega od sebe, od mišljenja, vremena, truda, povjerenja, sve do dobre volje da se sve to skup i otjelovi, a to ne ide, meni ne... Nemreš u isti lonac istovremeno ubaciti pileći batak i goveđi but. Jer na kraju neće valjati niti jedno od to dvoje.

Jer je meni dosadno s njima proživljavati krize koje sam davno prevladala i vječito savjetovati, svjesna da su vremena drugačija i da ti savjeti možda više uopće nemaju smisla; jer je njima neshvatljivo moje mozganje o prevlasti slabosti tijela nad životnim užicima i apsurdnosti svake ambicije koja premašuje stjecanje udobnosti za naše udove i dokolice za naše misli...

I osjećam se krivom: osjećam da mi daju bez susprezanja, bez računice, a meni stalno radi kalkulator i stalno sam u minusu. Osim vremenom: jer ja ga imam manje. Moja minuta vrijedi koliko 10 njihovih. Daju mi previše: više ja ne trebam toliko. To je sreća starenja. Ne trebam životna rješenja, ne trebam dugoročne ciljeve. Drago mi je spoznati da postoje. Ali, više nisu za mene. Meni trebaju novci za udobnost i vrijeme za točanje.

Meni je sad dosta moča. Ekstrakt voljene glazbe, proživljenih zanosa, prepoznatljivih citata, scena iz filmova s kojima sam se smijala, ili plakala, ili mijenjala. Opuštenost umora. Opuštenost društva koje to razumije.

Šnitica kruha i moča na dnu lonca. Štaš više?

a dobrodobro na moga se neš osvrnit

pa ipak bolje to neg kak se ono nazivlje kod tebe?

Pilipe, jel bi ti da se ja osvrnem na tvoga ili da se nasadim?

ja siga opet mislin da se jdna vako duhobno prerasla osoba ka šta san ja ( ijako se više ne smatram osobom večma nečim puno večim) more otrest ot bivših iskustava i gradit na krnjama onoga što je od meen ostalo novo. nako ka da radiš most preko ničega od istoga a onda ....... ma jebenmju a zašt poopčavat jedinku sa mnoštvom. očem li po jednoj špranci iskat greške u drugoj. mislin siga da ljudi nisu tiskane pločice negdi u kajjaznam savršemstvu večma u manufakturi dalekoistočnoj podložni grijesima i malfankšnima ka gripi na jesen. kak onda iskat iz jednoga drugo pa u sebe utiskivat obrasce ponašanja bivših kao jedino ispravno makar ih i bilo 6 a ne jedan. mislim si ga jopet da jema ljudi koji su daleko sjebaniji zato što i nisu imali vezu 8 mislim si ga ikakvu a kamol onako za ozbač) neg oni koji su jemali sijaset pa i koju više

ja san ti tolko duhovan da sam u svakoj pori ženskoga dijela što svijetom obitava a i one koje letaju naokolo nisu izopčene. tak da po difoltu sve se to na mome natiče i toča

makar duhobno ak ne nako prizemno jebački

Ja ti, Pilipe, općento mislim da su recepti samo orijentacija jel nešto oš ili neš za sebe, a da je dobro onako kako se men sviđa pa makar nitko drugi ne jeo, jel zašto bi ja bila gladna zato jer netko drugi neće? A i ne volim te serijske pločice čak ni kad su energetske, da me jebeš ne volim, iako volim jebanje, ali manufakturno i po mjeri.

bitno je jemat samo dobroga čarlija kojom rajnglu iščistiš i dezimficiraš kolko moš da te en sjebe ostatak zagorenog kuvanja od stoljeća sedmog il od onoga kad je marija zajebavala isusića da mora jest žgance

Ma šta će čarli u toj priči, čak i čaplin je svoje odmrčao, dosta je malo octa i da viš kako sve blista, kao novo. Samo se valja čuvati starog emajla.

a zamisli vako kad smo več kod duhobnosti
znaš kak se računa vrime posli rođenja isusića. mislim siga to bi trebali znat svi pa i oni drugi, al meni je sad tupilo kak su mjerili vrime prije isusića
jel se ondak i ura naopako vrtila ka što se vrtijo kalendar

po mom skromnom iskustvu najgore je ribat i gulit. skoreno i zapečeno. ostanu utisniti tragovi i sjebeš rajnglu. bolje metnit par dana odmočit pa lagano povremeno pomazit da skineš mekano

Ja mislim da je svima udrilo u glavu ono vino što je nastalo iz vode i da se prije vrijeme mjerilo trezvenije, ali jopet, i ne mora biti, tko će sad to znati, a nije ni bitno.

kat imaš sjebanu rajnglu i voda zagori kak neće nešt onako za prste polizat

tak da prije svake veze u koju ja zaglavinjam najprvo odem u vizitu kuhinje. ak su rajngle sjebane odma znan da se tu ne kuva ništ dobro a ni neće sigurno

hehhehe priče iz biblije - zagorci in ekšn

ma ne da vino udri u glavu noge ruke, udri u cilu ulicu i nastane makljaža pa netko jako najebe

A štaš gledat lonce u kujinji, Pilipe crni, gledaj ti u špajzu, imal tu štogod za ponijeti ;-))

Što sam starija, sve više cijenim sirovine :-))

u špajzi obično pučina prašina i prrrr u zraku
bolje ostavit zatvoreno

pučini nedostaje a na strateškom mjestu

ja san ti sirovina par ekselans. znaš kolko će crva napravit od mene za viši cilj

A jemaš pravo, bar sudeći po ovim našim bloškim kurvaricama: sve bi one da gost donese delicije, stavi u rajnglu, bude odgovoran za posljedice, a one će namjestiti stol. I dodat malo soli po potrebi. I zapalit svijeću kad se smrači.

Ja ću u čvarke i kozmičku energiju.

e da je na svijeći kraj
večma će nesritnog tovara razvuč po blogu i zabit mu tolke uroke da će oni mali sa ezo teveja morat spalit studijo televizijski da bin ga očistijo
ja ti se ovdi držin one xxxxxx. š nikime ovdi u intimu nikako svakako

a ti znaš čija je i najbolja je

Ja se samo čuvam ekspres lonca. Džezve, plitice, tave... sve to može. Ali jock visoki pritisak.

znam da nisam poželjan na tvom blogu
ali moram ti skrenuti pažnju o kontradiktornosti :
od sirovina , nema "moče", a veliš da je dovoljno kruha i" moče"
daj se odluči

hahaha, moca , mocnica, umociti.....tako slatko a tako zaboravljivo, uf kad pomislim ono lizanje prsteka i trazenje repete.....jejeje, pocela sam se sjecat.....mmmm

Od nekih sirovina, vuče lisičji, nikad ništa, pa ni moče; ali od drugih, uz malo krčkanja, mmmmmmm, gozba! Važno je samo da nisu loše konzervirane ili pljesnjive.

Darling, a u svemu tome je najbolje što si mi to uvijek možemo priuštiti, jer sad - konačno! - znamo kako ;-))

kad si spomenula "sirovine" pomislio sam automatski na komad govedine
ali očito sam pogriješio

Kao i obično, vuče lisičji, kao i obično... Niš neobično.

Nego, moj sekeli je gotov, odstajao, prohlađen, taman za jesti. I potunkati što ostane :-))

EEEEE vega je vega ni.....znamo mi hahaha...

jebo ručak ako ne moš umočitoi kruv pa očistiti pijat

šećer ko moča na kraju, ostalo ću pročitati sutra, sad sam došla s arbajta
moče, moće vamo za začiniti suv kruv
samo da ti se ne čini da je opet samo kruv