Ručkić krčkić

Samo što mnogi od nas nikad ne postanu subjekti: zapnu u objektnoj fazi i za sebe same ne postoje ako ih nitko ne vidi. Znate ono dječje "Vidi me! Gledaj MENE!"? E, takvima trebaju "Pravi" - ne zbog njih samih, njih samih zapravo i nema, nego da ih drugi vide; da ta pravost prijeđe i na njih.

Tko nije bio u takvoj životnoj fazi, toj objektnoj, ili je imao ludu sreću, ili i ludu sreću i fenomenalne roditelje, ili je pomalo (ili poviše?) autističan. Ja sam bila. I znam koliko je nevesela.

Nevesela druženja, nevesele ševe, nevesele odgovornosti, sve da drugi pomisle ovo, a ne ono... Možda se u svemu tome i našlo nešto ili netko "pravi", ali to nemreš znati, kad ne radiš ništa za sebe, zbog sebe, kad u sebi ne znaš tko si zapravo i što ti treba, paše, što ili koga onak zapravo, uistinu voliš. Međutim, što god činiš, eeeee, trebaš nekome pokazati, netko treba vidjeti, procijeniti, pohvaliti. I onda malo zadovoljstva. Ne sreće. O sreći nemaš pojma.

Mislim da sam subjekt svojeg života postala kad mi je netko rekao da mogu živjeti kako god hoću: da nema propisa; i da je sve stvar dogovora i usklađivanja s onim drugima s kojima uistinu želim biti. Nevjerojatno ali istinito, meni to nikad nije palo na pamet! Zaista.

I ne, ne znači to da možeš biti neodgovorna, sebična i zla: osim povremeno. Kad si spremna za posljedice. Ili kad sanjaš o nečemu što ti onaj tvoj superego, onaj koji misli o tebi cijelo vrijeme i upozorava te da, između ostalog, trebaš dalje živjeti i sa sobom samom i pita te možeš li ti živjeti sa spoznajom da si gadura, ipak ne dopušta: ali sanjarenje daje oduška. Daje ti snage da budeš onakva s kakvom želiš dijeliti taj subjektivni doživljaj svojeg življenja - da sebi budeš prava. I pravcata.

Samo to je bitno. Vjerujem. Da nema razmaka između tog pravog, pravcatog ja i doživljaja življenja. Da je to pravo, pravcato ja ono koje ga doživljava. Čak i kad je iluzija; čak i kad kasni za objektivnim okolnostima. Zato trebamo druge: jer njima smo i dalje objekti. Oni vide i ono što je nama promaknulo, iza, ispred, pored nas. Ali nam o tome govore iz SVOJEG subjektivnog doživljaja; i iz njega nas procjenjuju. Ako im se to da.

Objektno življenje u nekoj zreloj dobi... hm. Ili je znak potpune tuposti ili toliko preteških okolnosti da se iz njih ne uspijevamo ispetljati, cijelog niza nesreća, od toga da nam nitko nije rekao ovo što je prijateljica rekla meni, do toga da nikad nismo prepoznali iskustvo u kojem smo uistinu mogli birati, do toga da nikad nismo prepoznali iskustvo u kojem smo uistinu mogli biti sretni; ne samo zadovoljni. Jer takvih je bilo. Nesumnjivo. Nemoguće je proživjeti pola stoljeća a da nam se i to ne zalomi.

Tupani će biti zadovoljniji od bistrijih pehista, jer oni vjeruju: u recept isto koliko i u boga. Zaista je moguće sklepati sasvim zadovoljavajući život iz mozaika klišeja, u što se svakodnevno uvjeravam na ovom našem blogeku. Na kojem upravo takvo mozaičenje prevladava - logično, jer objektni ljudi trebaju izložiti svoje djelo. Bez toga ono ne postoji, a onda ne postoje ni oni. Ne, ne teže oni izvornosti, naprotiv, to je opasno, tu bi ipak trebalo osjetiti nešto, biti bistrih i brzih misli, a oni to nisu, ne mogu biti, pa i ne žele: sve što treba znati netko je već napisao, stavio na net ili se vrti na youtubeu. Njihova osobnost se očituje u izboru. Jest. Slažem se. Ima tu osobnog. Iako ne i izvornog. Ali, ljude žive, privređuju i nisu nesretni, samo im uvijek još nešto fali, neki Pravi, neka Prava, nešto Pravo... Nikad ih neće naći; ali će možda zaboraviti što su htjeli. I biti sasvim zadovoljni uz općeprihvaćeni evergreen. Pod uvjetom da ga svatko tko ih vidi zajedno s njima zapjevuši.

Pehisti neće: oni će kronično nezadovoljstvo kompenzirati povremenim ushitima. Nova krpica, novi orgazam, novi ljubavnik... Prošetati, prepričati, pokazati. Onda vrijedi; onda je zbilja bilo. Onda su i oni bili. A ovo između...? Ah, izdržati. Ili pljusnuti u drugu krajnost, jer lijepo je biti i jezivo nesretan, onda te isto primijete: parazitirati na onima koji bi možda mogli poželjeti podijeliti bedaru; ili se bar jako zabrinuti. Onda vrijedi. Onda je zbilja bilo. Onda su i oni bili.

A mi, subjektivci? Mi smo ponekad sretni, ponekad nesretni, pretežno zadovoljni, kao i ovi gore... Ali nam za to ne trebaju drugi. Ili bar ne "Pravi". Nama je "Pravi" svatko tko nas upozori da nam je frizura zaležana na zatiljku ili da zapravo nismo osvojili jackpot na lotu, iako smo ga u mislima već počeli trošiti. Mi ćemo biti gadovi u onoj mjeri u kojoj to možemo izdržati, a kad nismo, a htjeli bismo, onda ćemo grintati: nećemo tvrditi da to tako treba biti i da smo sretni i presretni baš zato što nam nije onako kako bismo htjeli. Mi ćemo se zabrinuti kad zabrinutost ne mora biti kronična i kad nas za podršku ili savjet pita netko tko će ih i iskoristiti; a veselit ćemo se s drugima onda kad iz svoje vlastite subjektivnosti uvidimo da veselju ima razloga.

Ukratko, mi smo prema drugima sebični: ili pridonosiš mojem životu, ili si izvan njega. Subjektivno i objektivno. Zašto bismo doživljavali nekoga tko ne paše u našu subjektivnu sliku? Čak i kad objektivno nije okuogodna. Jer nama je uvijek prava.

hm.
Da, subjektivno življenje se mora naučiti.Jedino nisam sigurna koja je dobna granica.

ali sam ziher da ti treba čitav niz objektivnih doživljaja i nezadovoljstava dok ne odrasteš dovoljno.

objektnih.

Subjektno i objektno...zanimljivo ste to napisali....

Znam puno ljudi koji žive film.Nerijetko ga i sama živim .Priznajem da mi ponekad uopće nije drago što sam to osvijestila..jednostavnije je.

Jer, kad se odmaknem i sagledam filmski život i onaj koji isključuje želje publike, zadovoljstva ovim drugim je manje.
sebe znam i nisam impresionirana:)

Plus uvijek napinjem na "još zeru".Publiku je jednostavnije namiriti.

Isprike, nisam računala na to da će se u ovo doba dana nekome dati čitati ovoliku teksturinu, a još manje da će je imati volje i komentirati.

hehe.subota, 16h, klinci na rođendanu.
Milina za duge blogove.

Ja, naime, TEMELJITO pospremam svoj životni prostor (štoćereć, 25% cijelog stana) još od pol 11. I nisam gotova. Osim psiho-fizički.

Dakle, da krenem po komentarima... Marta, ja sam skužila malo prije četrdesete. I jako mi je žao što nisam prije.

Ja pospremuckam svaki dan.Tako mi sat vremena traje polugeneralka.

Prepala sam se da će mi doći ta klišejizirano strašna 40., a da ja nisam niš "Pravo" nit ulovila, nit postala... Pa me pitala šrinkica što bi bilo to "pravo" za mene. Pojma nisam imala. E, od toga sam se trgnula.

U pravu si da je publiku lakše namiriti. Ali, publika dođe i ode i još je nezahvalna ako im je imalo dosadno. To sam skužila još prije 40., valjda zato jer radim sa studentima: dođu, odu, vrate se jedino ako nešto trebaju od tebe. I kaj ja onda imam od toga što me "vole"? Samo više posla.

:)

eno Pogni pizdi.

Pašemi, dobar ti dan, ako imaš nešto za reći, sad ti je prilika. Ne na pvt, na to ne odgovaram.

A što će drugo, jadna nebila, ona je od onih tupavih... Nikak nije dobro kad joj netko veli da su joj hlače pukle na guzici.

Tupanderi trebaju uniformnost. Tak im je lakše. Sve pod isti kroj i kvit! Nemaš kaj misliti. Nemoj ti meni tam biti sretna na način koji mi nismo blagoslovili!

Pognica je u drugačijoj situaciji.Živi život koji je sklopljen od doživljaja više ljudi.Nemoguće je biti subjekt uz puno onih koji žele biti subjekti a ovisni su o nama.

Idem ja sad prošetati pesa dok se ona malo smiri... Inače, maštam o tome da ga eutanaziram, piša mi po kući, i to ne pristojno u sifon, nego po hodniku, tak da redovito ugazim ako sam zaboravila paziti. Eh, pitanje je sad jel bih ja mogla živjeti i biti sebi draga i prava da to učinim...? Bumo vidli.

ček..idem vidjeti kaj jedan ubersubjekt želi..odmah sam natrag.

Nije nemoguće, marta. Možemo mi malo bubnuti u te njihove subjekte, uprav onako kao oni bubetaju o naš. Sve se to da podesiti. Naravno, AKO su oko nas subjekti. Ako su objekti, šteta truda i vremena - to jednostavno makneš.

Manje ga hrani.Tako će manje žeđati i mirna si.

subjektivci,nešto u odnosu na nešto a pravi je onaj ko nas upuzori,onaj ko upozorava nanosi samo sloj boje na platnu života :)

ljudotinje pa mi tak funkcioniramo,u odnosu na nešto,čak i dalaj lama

Evo me jopet, ali sad moram nešto pojesti. Evo zornog primjera subjektivnosti: bila sam uvjerena da je u mojem životnom prostoru manje-više sve OK, sve dok nisam bolje pogledala, a bolje sam pogledala zato jer su me vražje papige danas probudile u pol 7 pa sam ih odlučila preseliti u drugu prostoriju. I onda je krenulo...

Romane, ajd nemoj biti bukvalac, jer ne bih rekla da jesi. Naravno da svi mi funkcioniramo u odnosu na nekoga i nešto, naravno da smo svi mi istovremeno subjekti (sebi), a objekti svima i svemu drugome... Pitanje je samo jesmo li mi SVJESNI svoje subjektivnosti? Postupamo li onako kako postupamo ZA I ZBOG SEBE, ili zbog sela? Jel se jebemo s nekim zato jer nam je gušt, ili zato jer selo smatra da (ne) trebamo?

u zemlji zvanoj iskrica mi smo?putnici,stanovnici,predatori nastavite niz u odnosu na nešto,ili novi oblik života

a novi oblik života je gutač duša,najebasmo

Prije bih ja rekla - gutač govana.