žbrlj

po svakakvom vremenu bih ga morala izvoditi...ajd sad ti izvodi pesa po snijegu preko koljena!
koma.
fakat ne zavidim niti jednom dog owneru.

ame, kad vidiš kak se pes veseli snegu, prođe te svo loše raspoloženje :-)

a makar mi je jedan dućan u istoj zgradi, a dva u zgradi do...te i ljekarna...meni se ne da nikuda po ovakvom vremenu.
idila je...ali...

ma može se pes veseliti, ali meni ga se ne bi izvodilo ni po sunčanom danom, kad mu se pripiša recimo u 6 ujutro...kamoli po ovakvom vremenu.

pa zdresirat ga da ne ide na pišanje u 6 već u npr. 8! istina je da je obveza ali i radost. znaš ame, sve u životu ima i za i kontra...sve što primiš moraš i dati nekaj zauzvrat! eto, i kad nemam nikog ona se tak lijepo stisne na mom krevetu uz mene da imam dojam da imam neko živo stvoro! dobar je to osjećaj, pes je pravi lijek protiv samoće, iako sam bila mačkoljubac desetljeće i više!

Ame, a ja imam sasvim drugo iskustvo sa psima...
naravno, niti meni se nije dalo izlaziti po svakakvom kijametu, ali moraš, pas mora van, barem 3x na dan, ako ne i češće...
ali, nikad se nisam pokajala...naročito u snježne dane...
izađeš navečer, nema žive duše, snijeg netaknut, svježina u zraku, noć, ali blješti, bijelo, takoreći, ko u po bijela dana...a Tena skače po dubokom snijegu kao zec, sad je vidiš, sad je ne vidiš...juri oko mene, pa se zaustavi, snijeg pršti na sve strane i gleda me, valjda bi se igrala, haha...
ali od svega je najljepši djevičanski snijeg, čistoća, svježina...
a da nije bilo psa, ni bog otac me ne bi nagovorio da idem van po toj hladnoći :)))

"zlatna ribica" je za tebe idealna...ne moraš je vodit na pišanje

ame, to je druga stvar kaj ti uopće nebi pesa :-)

onda verujem da ti je ovo koma.
moji su danas od ludovanja po snijegu upravo zaspali snom pravednika.
mislim da bum i ja sa njima :-))

pa, a kaj fali mačkama!?

...a i kad je kiša padala, nije bilo loše...
jedino, kad bih joj navukla kabanicu, ona bi se sva ukočila, nije znala piškiti s kabanicom na sebi, haha...
čak sam joj bila kupila i čizmice, to se tada nije kupovalo kod nas...u Trstu...ali samo sam joj stavila jednom...hodala je ko paradni konj,bili smo umrli od smijeha, naravno da je nisam više gnjavila s tim...jedino koji put, kad smo se htjeli pošteno nasmijati...

eh, juicy, kad imaš svoju kuću..tipa kao tvoja...vrt uokolo...drugačije je, nego u gradskoj vrevi i kad živiš u zgradi.

teško da bi ti tak uživala da imaš stan na nekom katu...da si u prometnom dijelu grada.

Imam mačke, ali pas je nešto posebno...ne mogu reći koga više volim, jer to bi mi bilo kao da me se pita, koje dijete više volim,
ali - drugačiji su...ali Tena je bila više kao beba i takva je ostala do kraja svih 16,5 godina

Ame, u Hong Kongu sam bila na 24. katu, i svi smo je redovno vodili van...u Italiji smo uvijek bili u zgradi...tek smo njenih zadnjih par godina bili u kući...nije to...to ti je nešto slično, kao kad ti beba plače, a ti spavaš, ne da ti se dignuti, ali moraš

psi smrde...većina njih...čim se dođe u stan nekog vlasnika psa, osjeti se taj snažan pseći smrad.
kod mačaka toga nema.

uh, ne bih više u Kinu, ni da mi netko plati...dvaput je bilo dosta. plus, mrzim liftove i jednom smo čak i zaglavili.

moja sa 17 i uvijek kažem,ne...uginula,već umrla...

Gle, i ja nisam Tenu puštala samu u vrt, ono da je se riješim, jer sam lijena...
prvo, nikad je nisam puštala samu, da se ne izgubi ili da ju nešto ne zgazi ili ju nešto napadne, drugo, životinja mora imati neki psihološki izazov...uvijek je bilo uzbuđenje, Idemo van? mahanje repićem, vau-vau, gledanje u povodnik, procedura...
neki put ne bi smjela spomnenuti riječ 'van' niti u normalnom razgovoru, jer bi ju ona razumjela, pa bi se bespotrebno uzbuđivala...
kad bi je stalno puštala u vrt, to bi joj bilo dosadno...a psi traže i društvo drugih...da postoje ljudi, koji samo otvore vrata, puste psa van, nisam bila od takvih mama

hehe đusi,ja nisam smio izgovorit...pišat:)

Ame, kako koji pas...neki smrdi, neki da, neki ne...
postoje pasmine, koje ne smrde...
Tenica je bila srebrna pudlica, kupala sam je, sušila, rezala joj kosicu redovno, ali ne onak grozno, kak si ljudi zamišljaju pudlicu, ma ne, izgledala je kao normalnoi psić...i nije smrdila, stavila bi joj nos na trbuščić, poljubila bi je u čisti roza trbuščić, nikada nije smrdila, a na kraju, ako je i imala neki mirisić, to je bila ona, i obožavala sam ga, jer je mio njen miris, jer sam obožavala sve u vezi nje, ali to nije niti bio smrad...
ali zato ljudi i biraju pasminu koja im odgovara, i zbog mirisa

ja volim svojeg miceka...makar je sad već i star i jako se linja.

Hahaha, ja sam jednom zaglavila u liftu s Tenom...
bokte, usrala sam se, nisam znala na kojem sam katu, ugasilo se svjetlo, a zgrada je imala 36. katova, lift je išao malo gore, pa malo dole, mrkli mrak, pojma nisam imala gdje sam...
onda su počeli govoriti nešto na kineskom,kroz neki mikrofon, onda sam ja rekla da ništra ne razumijem, onda su na engleskom, pa opet ništa nisam razumjela, jer kinezi govore engleski, kao da govore kineski...sjela sam na pod lifta, zagrlila Tenu i ljubila ju...to mi je pomoglo

ha đusi, baš si me raznježila...tak i ja mogu pričat o svojoj curi! i živim u stanu...reklo bi se da vrbani nisu na kraj svijeta? i solo sam...al njena roza njuškica (a to nije mali pas već srednji lovački pas)...hm..gotovo mi dođe da ju poljubim u tu njenu njuškicu. a tek uha...kad god sam loše, samo pogladim ta viseća uha. kažu i liječnici da je to super terapija za dušu! a što se mirisa tiče, svaki pes ima svoj miris...osobito kad se smoči. istina je, neki smrde (ima jedan westi iz susjedstva, ajme majko svaki put kad izađe lift smrdi tri sata)...no moja cura (bijelo orange je) koju redovito kupam (što mogu kad hoda po savskoj pustopoljini) ne srmdi...dapače, neki dan je jedna žena onak an pasan rekla kak je lijepo...čista! iz čista mira...vidi se na pesu ak je njegovan ili ak je zapušten. a uvijek postoje i oni mirisi i osvježivači zraka. jedino kaj mi fakat smrdi to je njena ogrlica protiv krpelja...no navikne se čovjek!

Ma i javolim svoju Mrljicu, ali te dvije ljubavi nemaju veze jedna s drugom...ljubav prema Ayrtonu (sijamski mačak, nađenik, umro također sa 16,5 godina), nije umanjivala ljubav prema Teni i obrnuto...

joj, mene uhvati panični napad dok samo ovo čitam kaj si napisala. nisam ušla u lift preko 3 godine i ni ne namjeravam.

Bogme sam ja ljubila Tenu po vratiću, trbuščiću, jer je bila tako mekana, topla, mirisna...tako moja, bespomoćna, a obožavala me bez zadrške

...i ja sam tada imala jedan od mojih napada panike (tada sam ih imala jako često, nisam niti znala što je to, onda...tek poslije), ali sam si pomogla grleći toplo Tenino tijelo

ah, životinjice...
u svakom slučaju bolje su nego skoro svi muški. i čišće.

kako su ti se manifestirali ti napadi panike?

...a joj, napadi panike...ne smijem se niti sjetiti...strašno...
počelo bi s neki osjećajem smrtnog straha, kada ne znaš šta ti je, samo imaš neki predosjećaj, da će se dogoditi nešto strašno, usta ti se osuše, treseš se ko šiba na vodi, počnete oblijevati hladni znoj, počne curiti u potocima, postane ti zlo, mučnina, prava mučnina, dođe mi istovremeno proljev, počnu mi trnci u jednoj ruci, onda mi utrne, onda me počne peći u prsima, oko srca, počne se širiti vrućina oko srca, koja se širi uvjeren si, da su to zadnji momenti na zemlji, glavobolja i jako visoki tlak...
e, tad bih bila zvala Hitnu, jer sam mislila da je kraj...
kad sam saznala šta mi je, nisam više bila zvala Hitnu, ali nikad baš nisam bila sigurna da nije srčani udar, jer su simptomi poprilično slični...ali hvala bogu na lijekovima,koji to mogu sasvim iskorijeniti

tresla sam se, kao što se kaže, ko šiba na vodi, od groznice...i to bi trajalo, kako kada, negdje od 20-30 minuta

uh, tipično...tako i ja dosta puta.

hm...a jesi li skužila kako se trebaš ponašati i razmišljati kad osjetiš da se takvo što približava, pa da spriječiš širenje napada?

a uzrok...tko zna, uvijek nešto drugo...jedino što se ponavljalo je bilo to, da se najčešće (meni) događalo u gluho doba noći, oko 2 ili 3 u jutro...
mogu samo reći, prestrašno, to ne bi poželjela niti smrtnom neprijatelju....i kad mi netko kaže, je i ja sam imao paniku, uhvalila me zbog ovog ili onog....pa to nije to...postoje 13 znakova, ozbiljnih znakova pravog paničnog napadaja...

Poslije sam naučila šta raditi, kad osjetim da nadolazi...
ali tada u Kini, nisam znala šta mi je, bila sam osamljena, takoreći bez ikoga, na tom 24. katu...
tek puno kasnie sam bila saznala, šta mi je i to mi nisu bili rekli doktori, nego sam sama bila pročitala u nekoj knjizi...
doktori pojma nemaju, većina, dok se njih ne tiče, a nije im niti stalo...sada se malo više zna o tome...

ali, onda sam počela uzimati antidepresiv i otišlo je kao rukom odneseno...nikad ih više nisam imala...ali inače sam ih imala godinama...to su bile patnje, bila sam smršavila, jedva sam hodala, ništa nisam mogla jesti (kao kad te netko onak jako prestraši i taj smrtni strah traje danima, normalno je da ne možeš jesti)...to me je bilo jako oslabilo i psihički, a naravno i fizički...ali sam tek puno poslije skužila i razlog...tada ga dok se događalo, nisam znala nisam znala

...a kao prva pomoć, odlično pomaže bilo koje sredstvo za smirenje, samo što mora djelovati odmah...najbolji je Xanax, ali ga se treba prožvakati i zaliti vodom...on vrlo brzo djeluje...naravno, kao što rekoh, to je samo prva pomoć

...idem si sad pružiti prvu pomoć, gladna sam, jutro je, 9 sati, pa se moram nahraniti:)))