divlje jagode

... putujem do posla svaki dan svojim autom... hehe koji je to osjećaj putovanja... dugog u kilometrima i u godinama...
... na tom putu prolazim kraj deset podružnica moje firme... neobično mi je to... što se to drugima čini običnim i normalnim...
...a ja... a ja... da ja ne putujem svaki dan, godinama, te duge kilometre...
...ja ne bih vozila taj stari auto, i ne bi mi u zimi krepavao kiler, ni pumpa za vodu... i ja ga zapravo uopće ne bih trebala
...a ja... tada ne bih trošila strašnu lovu za jedan dobar kredit koji sada plaćam za benzin
...ja bih mogla na ovoj dugoj relaciji i tramvajem putovati... možda samo 20 minuta duže ili trideset, samo bih toliko ranije morala ustati, ali tada bi mi moj stari auto stajao pred kućom i propao bi mi, jer ja ga ni prodati ne mogu... ni plaćati više
.. a ja bih , da su stvari po mjeri ljudskoj mogla i pješačiti do svoga posla, ili se voziti 4-5 tramvajskih stanica; zašto je to nemoguće
... ja ... da ne putujem svaki dan do posla s mojim autom pedeset minuta ili šezdeset, možda bih mogla štošta drugo učiniti, pametnije i ljepše i s više volje, jer ja bih uštedjela strašno puno vremena tada... i  kuna
... pročitala više knjiga
... napisala više tekstova
... srela više ljudi
... vidjela izložbe
... kupila DVD player
 
ne, ne žalim se ja, svatko svoje kusa... pak ću valjda tako i ja moj auto jednom više dokusurit... ali me sigurno neće u tome poduprijeti više nikakav entuzijazam, ni snaga, ni moć...