timeo danaos et dona ferentis

Kada na satu ..kazaljke se spoje
nehotice ...nje se sjetim
u tuznom casu...
...i...kada sve pusto je.. nocu
povlacim se u sebe...
i svoju samocu...

Sve te slike se redaju kao na platnu
mada davno vec proslo ...opet je tu
u mracnoj ostavi duse moje
projektor radi i sjeca me na nju..

I dok provlacim se kroz celije prazne...
trazim postojanje..neki smisao...
zasto... stalno mislim na nju
eto i ovu pjesmu sam o njoj napisao
a opet mi mira neda u svakom mom snu.

Zato neka moje srce zaigra iznova
onim istim zarom ko u stara vremena
znam...probao sam sve ...al ne vrjedi
izbrisat je ne mogu iz uspomena.


....Franjo