...

Bila sam danas na promociji svoje jako dobre prijateljice koju poznajem od prilike 6 godina. Izdala je prvu zbirku pjesama. Bilo je lijepo. Njezini sinovi su svirali i pjevali, bilo je poznatih njuški iz krugova izdavača i pisaca, čak i jedan slikar koji je izložio u toj knjižari svoje prekrasne slike prirode u akvarelu. Moja prija je bila prekrasna, kako inaće i jeste, ali jako skromna i sramežljiva jer joj je to bilo prvi put da se izložila u javnost. Imala je od nas nekoliko prisutnih ohrabrenje i divano je istupila i pročitala nekoliko svojih pjesama.
Ono što me poslije svega toga jako razočaralo, bilo je to licimjerstvo određenih osoba. Kada sam išla kući, hodala sam iza njih i nisu me primijetili. Tako da sam čula kako ju ogovaraju iza leđa. A najgore je to što su joj na samoj promociji toliko pljeskali, naslikavali, i lijepo o njoj govorili u uvodnim riječima...
A ona se toga i bojala. I bolje da ne zna što su pričali. Uglavnom sam ih zaustavila kod autobusne stanice i rekla im u lice da joj neću ništa reći, ali neka ih bude sram.
Nikad neću zaboraviti njihovo crvenilo na licu.

Vecer Vesper
sad si me sjetila, hvala ti na onim nezaboravnim padanjima :)))
i da ljudi su licemjeri, tako im je lakse kad su zavidni nad necijom savrseno lijepom dusom
Sram ih je jedino kad su uhvaceni na djelu, inace nikad se ne kaju.

Nisam mogla izdržati, a da im to ne kažem u lice. Samo ne znam zakaj su zavidni kad imaju puno više od nje same. Možda je to u njima. Tako mora biti.

Vise cega? ljudi bez duse?

Imaju takvu crtu u sebi, a svatko nekakvu dušu.

samo ta crta ne stvara, vec razara :)

Da. Razara. Nadam se da više nebumo padale, već hodale:)))

Napokon si se sjetila :))))))))))))))

Aha :)))

pozzz.... :-)

Pozdrav Fiona. :)))