PONEŠTO O SVEMU... ili... ZAPISI O KOJEČEMU

Moj sin je imao sreće. Bio je prva generacija koju je zahvatila državna matura. Nije se bojao. Nisam ni ja. Ako je išta dobrog dobio od mene, onda je to sposobnost učenja. Naravno kad hoće. Ili kad mora. Rezultati mature su za nas bili logični završetak dotadašnjeg školovanja. Upisao je željeni faks i uživao u najdužem ljetu.
Na faksu ga je dočekala Bolonja. Hrabro se s njom uhvatio u koštac i kad je jednom zajahao Gaussovu krivulju, lako se bilo spustiti po njoj kao po toboganu. Na pravu stranu kao i na maturi.
Onda su ukinuli Gaussa i odredili fiksne pragove. Postalo je teže. Ali kad jednom pokažeš da možeš, onda se i očekivanja promijene.
Na trećoj godini upisao je i dodatni predmet. Nije morao, ali je htio. Možda će mu upravo on jednog dana osigurati posao. No sve ima svoju cijenu. Bio je na rubu živaca, na kraju snaga. Fućkaj ti to, mislila sam, ništa nije baš toliko vrijedno. Ali mladost je izdržala i pobijedila. Vrijedilo je.
Idemo dalje. On. I ja. Negdje u njegovoj sjeni, mama koja kuha, pere, pegla i financira. Mama koja ga potiče kad i sama sumnja, hrabri kad se sama boji, tješi kad sama pati. Mama koja bi ga voljela da i nije „bakalar“, nego samo obična horoskopska riba.

palac gore za mamu ; )

i za bakalara

svaka cast mami i sinu :)

hvala :))

moj sin je budvar, znaš li ti to

sad znam :)
(ne mogu bez ovih smajlića)

ma kakvi palčevi i bakrači..
pusa za mamu :)