Ručkić krčkić

Nažalost, moj mali crni badić je trenutno u pranju, a na plivanje ne nosim ni mobitel, ni fotkić, a blogme ni novčanik. Ali evo, pokušat ću rekreirati doživljaj:



I nek laženka uslikava svoja škrbava koljena iz svih mogućih rakursa, moja su bolja, osobito lijevo, jer u njemu je cista, aha, ajd da je čujem sad, imal' ona tako nešto ili nema?

Ma, nema, kao što nema ni smisla za humor koji bi nasmijao ikoga tko je prerastao tankerice i autoritet gdina Budiše, a i genijalnost joj se, blogme, uvelike oslanja na ostarjele, zastarjele, klimave i mršave autoritete.

Međutim, neka ona bude ljepša od mene; ma i pametnija; ma i obrazovanija. Neka bude u svemu bolja od mene. Neka bude kakva jest, kad već nemre biti kakva bi htjela. Meni pravo. Samo nek njoj ne bude krivo.

A kad poručam, možda napišem i neš pametno.

A evo i malog crnog badića, upravo izašao iz vešmašine (bilo mi ga mrsko mokrog oblačit):

jbt.koja noga uffffffffffffff

Osljepljeh...
Dovraga i bestraga, di je sad enter...delete mislim, delet.e...e...e...
:-O

eto vidiš vega kaj si napravila
zapalila si iskričare
nemoj i iskricu....

Stvarno je "mali crni badic"

A hebga, kaj je sad sve ovdje nepoćudno, jel koljeno, jel badić, jel tekst, što, što, što, oooooo, zašto li je, o zašto je prijavljeno???

Ljubomorni na tvoje koljeno
pa prijavili
mozda si trebala zapjevat
" dodirni mi......"

Blogme su ta koljena zaljubljeno dodirivali, paaaa.... nemrem reći mnogi, ali eto, bilo ih je; a oni koji nisu (dodirivali), ti su im i neke pjesme spjevali.

Nego, sumnjam da ću poslije ručka bit pametnija, iako neću biti gluplja (IQ 161 po najnovijoj skali), ali sigurno pospanija, pa ću si sad napisat ponešto komentara, nek se nađu, a onda će neupućeni pomisliti da je ovo neki populistički blog na koji ima smisla svratiti i ubilježiti se sa štovanjem, ili bez njega, svejedno, napisat nešto u knjigu utisaka, utisnut se za sva digitalna vremena... Nego, jestel' znali da je ovo zapravo najmračnije doba ljudske civilizacije, da nemamo niti jednog jedincatog medija trajne zabilježbe, sve će ovo riknuti od bitovske i bytovske nestabilnosti za koju godinicu...? Ne? E, mili moji, ako tražite kakvu-takvu besmrtnost, onda odma uklešite dojmove u mramor i ne zajebavajte se po raznoraznim sajtovima.

KRATKA SUKNJA I GRBAVA NOGA -TO JE MOJA, DRAGOG JOJ BOGA!?..

:)

Ono što je puno bitnije od mojih ili laženkih koljena i njenih kompleksa, to je činjenica da svi živimo duže nego što smo onakvi kakvi bismo htjeli biti i nego što se populusu, ili samima sebi, sviđamo.

I vidite, premda gđica smrdljivica (sugestija za nove nickove: po-trčkalica, proljevašica, brabonjka), laženikno desno koljeno i lijevi lakat u raznoraznim (izvan)bloškim borbama, smatra da me njega i timar staraca ugnjetava ili da me ugnjetavla, grdno se vara(ju): nije to najljepši, najradosniji i najprestižniji posao na svijetu, ali blogme je koristan: upoznaš što te čeka. Pa prihvatiš. Jer lakše je prihvatiti za drugoga. I onda, kad sama stariš, nisi sebi tako odbojna kao što su one koje ljepotu spoznaju kroz modne žurnale, pa bili oni i iz 60-ih godina prošlog stoljeća - retro tu ne pomaže. Nego surova istina.

U stvari, nisam sigurna da na ovome blogu postoji itko tko zna razlučiti ljepotu od seksualnosti: svi se nešto nabrijavate na neznamkakav seksepil, a ruku na srce, kad vas ugledam bilo na fotkama, bilo uživo, sasvim ste prosječni bapci i dedeki; ako mi se itko ovdašnji svidio, bilo je to izgledu unatoč, a ne zbog. I muškinje, i ženskinje. ČP!

Nego, nije to tema, nek se ljudima sviđa tko god im se sviđa i što god im se sviđa, nije ni moj ukus neprijeporan, a jebga, moj je, i kajjasad tu mogu, zapraf htjedoh napisati nešto o tome kako je korisno ostati i odraditi drekaste, staračke, neugledne, smrdljive i po svakom pitanju neukusne poslove, koliko je to korisnije od bijega nekamo gdje te ti poslovi tak i tak otprate, ali na krilima mašte, koja je uvijek strahobalnija od utonuća u realnost neugode.

Što ne znači da ti se ti poslovi trebaju sviđati i da ih trebaš odraditi bez žalopojki i prigovora. Ako to možeš, svaka čast, ja nisam mogla!

Ali sam ih mogla izgurati do kraja, onog ružnog, smrtonosnog. I zato sam mogla svoje odnose raščistiti do kraja i (u)vidjeti koji su i koliki dio mene. Nisam dojmove morala otupljivati alkoholom, ili adrenalinom, ili seksom, ili stalno novim ljudima, niti sam samu sebe morala stalno iznova izmišljati pa da vidim koja bi me mogla zadovoljiti, koja bi mogla zadovoljiti druge, koji bi mi to drugi mogli dati ono nešto što trebam da bih bila zadovoljna...

Uvidjela sam zašto sam nezadovoljna; i zašto sam zadovoljna. Znate kaj, nije to mala stvar! Uopće ne! Osobito naživo.

I zato su vam meni moja koljena usputna, kao i njihovo dodirivanje, osim kad me bole zbog ciste, medijalnog meniskusa i lezija na hrskavici, ali za to postoje terapije, jedna od kojih je plivanje. Zato vam ja mogu imati ljubavnika koji će ih dodirivati, a mogu i bez njega, moja koljena su dio mene, ali sama po sebi nisu ja, a ja sam sve klecavija, poput mojih koljena, koja ne smiju čučnuti ili kleknuti, kao ni ja, nisam to voljela čak ni dok sam smjela i zato sam to uglavnom uspijevala izbjeći.

Ja sebi nisam izvan sebe, u stvari, gotovo nikad nisam izvan sebe, čak ni kad za to ima dobrih razloga.

Je li to dobro ili loše, ne znam, morala bih biti netko drugi da saznam, zato se ponekad pokušam preklopiti s nekim drugim da vidim kak to sve zgleda iz drugačije perspektive, i zbilja izgleda drugačije, zato ljudima uglavnom vjerujem, iako nam se vizure ne poklapaju. Zbilja vjerujem da je laženka ljepša, pametnija, duhovitija i obrazovanija od mene. Zbilja. Vjerujem NJOJ. Iako po meni svaki od ovih atributa izgleda potpuno drugačije. Ali, meni je to nebitno. Bilo bi dobro da je i njoj. Izgleda da nije.

Za smrdušu mi je žao, jer nju volim; mogla sam biti poput nje da sam pobjegla od svojih strahova. Ali, nisam, jebiga, i zato me njeni nerviraju, a nju pak snerva moje uporno trubljenje da bi ona mogla i drugačije, bolje, po mojem... Međutim, hebga, svatko ima svoje. Moje ne ovisi o njenom; žao mi je što njeno ipak donekle ovisi o mojem.

A sad je vrijeme za ručak. Da, naučila sam se doručkovati, postignuće koje mi je izmicalo pola stoljeća! A trikovi za promjene navika su nevjerojatno jednostavni, nemreš bilivit, zaista... Trebalo je samo kupiti pecivo koje je ukusno i mekano bez jutarnjeg pečenja, odlaska u pekarnicu ili podgrijavanja u mikrovalki.

Valjda ću skužit i nešto za prestanak pušenja... Ako netko ima ideju, nek se javi. Bez zeke! Flasteri ne pale, tek toliko da se zna.

Ovo moram kopirati.Ne micat blog do sutra,dok ne dodjem kuci na pravi komp.Dobre fotke za moju astralnu projekciju.

Ja kopirao,hvala na obzirnosti.Možete dalje proslijediti.

Slobodno pušite do kraja života.Prestat ćete kad umrijete.Tako da vas to ne treba brinuti.Jeste probali čisti duhan bez kemijske obrade?