ujutro alapača, navečer romantična udavača:))

Mila Moja (neću te imenovati, ti znaš koja si), samo da te podsetim da te puno volem.



p.s. Znaš ti to dobro, al’ volem povremeno da te podsetim, da ne bi, kojim slučajem, pomislila da sam nešto ljut, il’ da sam, daleko bilo, naš’o drugu. Sram da te bude, kako možeš i pomisliti tako nešto? Zar pored tebe tak’e drugu da nađem? Mog’o bi’ ja naći neku, nije da ne bi’, al’ šta će mi kad imam tebe? Gledam ja, nije da ne gledam, ima lepi’ žena, al’ ni jedna nije k’o ti, najlepša. Znaš ti dobro da ja tebe ne volem radi toga što si najlepša, to se samo tako potrefilo. Pravo da ti kažem, to mi malko i otežava, iz razloga što nisam neki lepotan, pa ne priliči da se prilepim baš za najlepšu. Kaže meni kum Cane da izaberem neku od tih lepih, makar radi “onih stvari” (znaš na šta misli, brezobraznik), a ja njemu kažem da volem ja i to, al’ meni do tog’ nije, ako nije iz ljubavi. To meni k’o kad baka Evica zapne: “Pa što ne uzmeš štrudle? Vid’ kak’a je, k’o puter. Metila sam...”, pa mi prepričava recept i otkriva trikove kako joj testo ispadne tako mekano, al’ badava kad ja štrudlu ne volem. Znaš i sama kako je kad nešto ne voleš, ne moram ti objašnjavati.



Ako je neko savlad’o ljubav, ondak sam ja taj. Sve sam ja to dobro proučio, al’ ne iz literature, već kroz praksu. Šta ti misliš, da čovek može tako dugo dokon biti, pa ni o čemu razmišljati? Šta ću, kad već imam nesanicu zbog tebe, moram i nešto korisno raditi. Proš’o sam sve faze: zagledam se u tavanicu od spavaće sobe (samo što meni nije spavaća, već ležeća, jer oka u njoj ne sklopim, već pred zoru, kad mi dojadi da ne spavam, iziđem na avliju, pa me tamo san (o tebi) savlada, pa prenoćim k’o ker), elem, zagledam se u tavanicu, pa te volem, k’o da se ti ništa ne pitaš i bude mi lepo. Ondak, ima i ona faza kad se pitam da l’ me još uvek voleš, al’ ne bi’ sad o tom, da se ne bi’ ponovo sekir’o. Da ne nabrajam sad sve faze, uglavnom, doš’o sam do zaključka da ljubav nije ništa drugo do sekiracija. Da to nije tako, svi bi srećni bili i niko ne bi im’o ljubavnih problema. Pogledaj samo tebe i mene - čista sekiracija. Još malo, pa ćeš i zaboraviti šta je to bilo lepo u vezi mog slučaja, al’ ostala je sekiracija, što znači da ni ti nisi ravnodušna.



Ne volem da ti dosađivam, pa se radi toga retko oglašavam. Volem samo povremeno, k’o ovom prilikom da ti potvrdim da se ništa u vezi tebe kod mene nije promenilo, čisto da znaš. Znaš, ljubav je to. Da to nije ljubav, ja bi’ već naš’o neku, ne jednu, pa bi’ odabr’o, koja se pokaže, možda bi’ je i ženio, ako je čestita k’o ti, al’ kaz’o sam ti da mi druga ne treba, makar ost’o momak dok sam živ i tačka.



Znam ja da imaš nekog. Nisam ništa načuo, a i da jesam, ne bi’ sluš’o, radi toga što dokon svet svašta divani, a vole i da izmišlja, pa bi namastili kako si se baš za ozbiljno zaljubila u tog i tog i da ćete se brzo uzeti, samo je pitanje kad ima slobodan termin u opštini (u crkvu nećete, jer su njegovi druge vere, pa ne bi bilo zgodno da se već na početku radi toga sporite). Osetim ja da imaš nekog. I treba. Mlada žena, naopako da nemaš nikog. Neka, pa kad vas prođe, kad vidiš da ni on nije ništa bolji od drugih, ti ćeš opet meni doći i kasti “svi su oni isti”, a ja ću kasti: “Baš dobro kažeš”.



Sve ja to razumem, nije do tebe. Otkud bi ti znala razliku između njegovog cmakanja i mojih poljubaca, između njegovog pilinga i mog milovanja...? On te ljubi, al’ ja te volem! Osetiš razliku?



Znaš ti dobro da ja tebe ne volem tek onako. Ti si meni... Šta god bi’ ti kaz’o, bilo bi brezveze. Ne umem ja to. Ima kod nas jedan što piše pesme, al’ on to samo radi toga da ga žene volu. Nacifra slova, žene to volu, a kad dođe do tog da opravda to što je pis’o, on ni da bekne. Jedno su pesme, a drugo je praksa. Ja kad bi’ pis’o, ja bi’ to iz duše, al’ pamet mi zaostaje za dušom, pa ne umem, a i ne treba mi da se lepe žene za mene, već bi’ vol’o da umem, pa da ti napišem nešto lepo, k’o što sam ti pisma pis’o, al’ nisu do tebe stizala, iz razloga što ih je poštar Mića otvar’o, pošto je naslutio da te volem. Ih, nije to ni teško naslutiti, ne mož’ to sakriti, vidi se iz aviona. Elem, poštar Mića otvar’o pisma, čit’o šta sam ti pis’o, pa ondak to prepričav’o Soki, al’ tako da ispadne da se on svega setio, pa joj se na taj način udvar’o. Soka ga zavolela što je romantičan, pa se naposletku i udala za njega, baš radi toga, a kad je vid’la da ne ume ni da bekne svojim rečima, ondak je već bilo kasno. Ispada da su pisma stigla do tebe, il’ da je Soka znala ko je pis’o, da bi se jedna od vas dve udala za mene. Ja bi’ vol’o da su pisma ipak stigla do tebe, a ne ovako što je ispalo, sad se ja ne bi’ mogo setiti šta sam pis’o, al’ ne bi ti bilo svejedno da si čitala. Kažem ti, ja to iz duše, pa kako ispadne. Pis’o sam ti šta si ti meni i šta bi’ ja vol’o da si mi, pa sam ti tepao, pa te milov’o rečima, k’o da je izistinski, al’ ništa brezobrazno, nego onako, da te obuzme neka milina i da zavoleš što te volem, pa ti, kad pročitaš pismo, ništa drugo ne treba barem dve – tri nedelje, ako ne i više. Pis’o sam ti da si najlepša, što i jeste tako, ja ništa ne izmišljam, pa sam pis’o da bi vol’o da prošetamo po varoši, al’ da me držiš pod ruku, da svi vide da si moja, da se okreću za nama i da kometarišu: “Kakva lepotica, a vid’ kakvog je našla”. Tačno sam opisiv’o kako i gde bi’ te ljubio, koliko bi to trajalo, kako bi nam bilo... Sve sam ja to tebi pis’o, al’ kažem ti ništa brezobrazno. Dok zamišljam da te milujem, kad dođe do brezobrazluka, bude me sramota, pa prekinem, mada bi’ ja i to vol’o, al’ nije u redu da se ti ne pitaš. Milujem ti samo otkrivene delove, mada ruka katkad krene i ispod bluze, al’ se brzo trgnem i počnem da mislim nešto drugo, da ne pomisliš da je meni samo do tog’.



Inače, prop’o sam ti načisto. Ko me sretne o’ma pita: “Šta ti je?”, jer im čudno da čovek može tako naglo smršati. Ja im kažem da imam tumor na srcu. Oni najpre razrogače oči, a ondak kažu: “Budalo! To ne postoji!” Ja kažem da valda ja znam u kakvom mi je stanju srce, pa pitaju od čega, a ja kažem: “Od sekiracije”. Ondak oni kažu da se šegačim sa njima, pa se okrenu i odu, a ja ozbiljno divanio. I još mi kažu da nisam kako treba, a ja se pitam kako da budem kako treba, kad treba da sam sa tobom. Nije šala sotim mojim srcetom, ti ga bar znaš. Kad vole, ondak vole do iznemoglosti, al’ još uvek je ispravno, jedino što bole. Razmišljam kako bi’ mu metn’o neki pancir, da ga, kojim slučajem, ne bi strela još jedared pogodila u centar. Nemoj se smejati, istina je to za te strele, jedino što ja mislim da se to samo jedared u životu desi, k’o onom prilikom kad sam tebe sreo. Izvadiš strelu, al’ vrh ostane zauvek, pa kida i bole. To je ta sekiracija, što o njoj divanim.



Spremam ti iznenađenje sa prstenom, al’ neću ništa da nagovestim, da se ne bi radovala pre vremena. Gledaj samo da mi javiš nekako kad će ti baba i mati biti kod kuće, pa bi’ da navratim,

al’ babi o’ma reci da, ako bi pristala, i ne pomišlja da ću sa njim, iz razloga što smo sličnih godina, do kasno u noć karte bacati, imaću ja važnijeg posla oko tebe, a ne sa njim da dangubim do zore.



Ovo sam obaveštenje okačio na trafo stanicu, blizu mesne zajednice, ako bi, kojim slučajem, išla da pitaš sekretara nešto u vezi komunalija. Metio sam u najlon, ako bi kiša, pa da se ne razlije, a tačno je u visini tvojih očiju, ne mož’ omašiti, jedino ako bi naokolo zverala, pa ti promakne. U tom slučaju, obrati pažnju pri povratku iz mesne kancelarije, al’ najpre, kad si već tu, pitaj sekretara ‘oće l’ skoro uvoditi telofone, pa ako ‘oće, mogla bi me nazvati da mi kažeš nešto u vezi ovoga što sam ti pis’o, znaće broj ovi u pošti, samo moraš biti uporna i strpljiva, jer ćemo sigurno imati dvojnike, a ja, kakav sam baksuz, dvojnik će mi biti tetka Slavka, a ona kad legne na telefon, neće znati da prekine.



Nema veze što će ovo i drugi čitati, dok čekaju avtobus, znaće oni da se ne odnosi na njih, a neće znati ni koga se tiče, iz razloga što ti nigde ime nisam pomen’o. Važno je da ti znaš da sam tebi pis’o, jer znaš koja si.
(Goran Tadić)

Mnogo dobra poruka na trafo stanicu€:}