Ručkić krčkić

Hehe, dobra je boža... Veli (ne znam više na čijem blogu pa nemrem cepejat) "U stanju smo konobaru iskopati oko zbog prljave čaše, a pola sata kasnije polizati genitalije potpunom neznancu".

I zapraf je tak... OK, nisu svi podjednako skloni lizanju neznanaca, kao ni kopanju očiju, ali masovno smo skloni intimiziranju s potpuno nepoznatim ljudima i ljutnji zbog većih ili manjih prljavština koje se zgode u takvim prigodama. Npr. prilično bismo pozvizdili kad bi ovdje netko napisao da smo izgadili konobara na Jarunu, a onda se lizali s nekim od jarnunskih iskričarskih kavopija, zar ne?

Ma, i sama sam takva: puknem ovamo nešto što nisam ispričala npr. prijatelju kojeg poznajem još iz pješčanika, a ljutnem se kad mi na posao stigne zločesto anonimno pismo; u međuvremenu smatram da je potpuno svejedno što o meni misle ti neznanci koje sam objašila svojom intimom, a nije me briga niti za podatke koje o meni prikuplja Google. Točnije, nije me bilo briga sve dok nisam saznala koliku otprilike novčanu vrijednost takvi podaci mogu imati - između četiri i devet tisuća kuna! IZVOR: Link

Ne znam... čini mi se da je došlo do neke inverzije intimnosti, privatnosti... Priznajem, velike i teške tajne mi je uvijek bilo lakše povjeriti ljudima koji su manje upleteni u moj život, ne baš potpunim neznancima, ali površnim znancima; valjda zato jer su oni manje skloni uplitanju, prosuđivanju, osuđivanju, promjeni stava prema nama kad doznaju nešto većini zatajeno. Valjda. Ne znam. Mislim da zato. Pedeset posto zato; ostalih pedeset, vjerojatno iz straha da ću one prisnije i važnije izgubiti ako se bitno promijenim u njihovim očima.

Sada svoje velike tajne povjeravam vama, blogerima, ili blogerima s kojima se družim, ali izvan bloga. Njima zato jer su stalno u tijeku, više nego moji drugi prijatelji. Imam dvije prijateljice koje su mi jako, jako drage, ali potpuno nesposobne podnositi ičije tajne, čak ni svoje. Obje su bolesne i obje su se strašno naljutile jedna na drugu kad je ova druga doznala za tu bolest, a jedna još više (toliko da je prestala razgovarati s onom prvom) kad je ova tu tajnu rekla osoblju hitne pomoći, s pravom i razlogom, ali hebga, pred još nekim ušima. Pa što je trebala učiniti? Pustiti ih da je tretiraju za nešto pogrešno sve dok se svi svjedoci ne maknu? I kak da ja sad njima išta povjerim? (Naravno, ove njihove tajne sam doznala u komadićima, malo od njih samih, izravno, malo od one druge o prvoj i obratno, malo od posve neutralnih, a stalno se moram praviti da nemam pojma i živo se iznenađivati kad mi nekim čudom povjere neki novi detalj.)

Zašto je postalo važnije napisati nego podnijeti izravno slušanje? Zašto nam je utješnije jednostavno reći, nego primiti zagrljaj ili pljusku? Zašto NE ŽELIMO saznati što će biti ako nama važni ljudi o nama nešto važno znaju?

A to znaju anonimci, botovi, reklamne kompanije, dokoni hakeri, Jutarnji list, susjedi koji su nam se uvalili u wireless... I nije nas briga. Sve to damo, samo tako, za badave, ili uvjereni da pridonosi našoj i nacionalnoj sigurnosti, da je neizbježno pa je valjda donekle i korisno.

Možda jest. Ali, možda nam je baš ZATO tak jednostavno konobarima kopati oči za bezvezarije, a neznancima lizati genitalije.

Otkrivam svima svoju najveću tajnu,a to je da sam ja
jako,jako sexy,sexy!Eto,sad znate i mislite si kaj hoćete.
Negativne kritike ne priznajem.

E, a ja bum se sad uvrijedila što to nisi povjerio prvo meni i samo meni pa da ja onda kažem svima drugima!

Nisu mi vjerovali a stalno im govorim.
Zato sam im otkrio tajnu jer ljudi
vjeruju tajnama.

Znam,važno je biti prvi,tak onda neki misle da su pametniji.

Izostane objektivna procjena.
Mislim.
Ližući genitalije neznancima možemo o sebi misliti kaj nas volja.

Kad nas ti isti upoznaju, moramo tu i tamo polizati i njihovo mišljenje:)

a naporno je.Valjda.

Usput..odličan ti avatar:)))))

heh...boža je fakat vrlo inteligentna osoba tu na blogu. Sviđa mi se već duže vrijeme..i žal mi je kaj se ne odvaži na pisanje malo uokvirenijih tekstova...osim srk i kaj ima.....ali možda je i to ok. Možda pametnije od naših ispovjednih trakavica..u kojima dušu serviramo svakoj šuši.

usporedba ti nije uopće na mjestu "jarunske iskričarske kavopije" nisu "kavopije" jer ne kafenišu tamo svaki dan. većina tih došla tamo vidjeti se i upoznati bez pretenzija .da ih se naknadno razvlači u kojekakvim usporedbama i da ih se ubacuje u kojekakve kuloarske spike.
to je posve nepotrebno.
tko nije došao, nije došao, ima svoje razloge ali ne treba naknadno pisat svoje razloge nedolaska i osvrte makar to bila samo i sintagma.

Tek u 5 do 2 smijem pripaliti cigaretu. A nisam pripalila još od... koliko ono? Valjda pol jedan, tak nešto.

E sad, zašto ne smijem pripaliti ranije? Zato jer sam uzela one homeopatske kapi, koje uopće ne djeluju, ali im dajem šansu da prodjeluju, a onda ne smiješ niš konzumirati, osobito ne cigaretu, bar 15 minuta.

Ovo mi je bilo važnije reći nego odma smišljati što bih rekla na vaše komentare. To ću sad.

Ovak, lizanje genitalija neznancima je ovdje metafora, ali u nekim životima i prilično česta zbilja. Uostalom, tko ono, jel Waits, veli da smo svi mi stranci dok ne prestanemo biti stranci.

Ovdje lizanje genitalija neznancima predstavlja izostanak ustuka/opreza/gađenja prema nepoznatom, srljanje u prisnost bez ikakvih sigurnosnih provjera; slika konobara s iskopanim okom pretjerano čistunstvo; i kontrast ovom lizanju.

U tekstu sam objasnila zašto mi je ponekad (često!) lakše nešto povjeriti manje bliskim osobama i o tome mi se više ne razglaba.

Mogu se samo složiti s božom da od nepoznatih, a polizanih, ne moramo tolerirati i lizanje njihovih mišljenja, o bilo čemu, pa ni o nama samima. Oni mogu biti sretni kaj su dobili liz i kvit. A mi možemo misliti kaj nas volja, npr. i to da smo jako slobodni.

Od prisnih osoba blogme valja istrpjeti i liz, i fljus, i pljus i svašta. Ako ima dost neobaveznih lizača okolo, zapitaš se jel to zbilja trebaš, mislim te prisnosti, koje nisu uvijek ugodne kao lizanje.

Pamelu nemrem komentirati zato jer o njoj nemam volje razmišljati, a njene točkaste trakavice rijetko pročitam do kraja. Ono što mi je iz njih zapelo za oko već sam iskomentirala, a iskreno govoreći, ne vjerujem da skribomanija može biti intimistički iskrena.

(Još 6 minuta!)

Papaprisol, ne shvaćam komentar - jel netko napao ikoga? Jel netko nešto ružnoga rekao? Jel netko etiketirao? JA nisam. Ti jesi. Dakle, objasni se sama sa sobom.

Idem oprat par tanjura do cigarete, a onda bum vidla jel ovdje ima još kaj zanimljivoga.

Ispušila :-))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))))

Ovdje niš zanimljivoga. Sve po starom i svi stari.

Ugodno je to, prava domaća atmosfera.

Zato mi se sve manje hoće povjeravati i razmišljati o bitnim stvarima.

Sve mi je prirodnije napisati blog o tome što kuham za ručak, npr. Danas bum knedle sa šljivama. Kupovne. Ne da mi se zezati s krumpirom, tijesto, ovo, ono... Ajd vrit! Zgriješ vodu, prepržiš prezle i kaj fali? Meni čist dobre.

Razmišljala sam o tome da stavim zapis i prestanku pušenja i zamolim za različite savjete i iskustva. I zaključila da nema smisla, jer bu pognica onda stavila svoj i rekla kak je ona iz čistog mira prestala, a mi koji to ne možemo jednostavno smo šonje.

Pa, možda ja i jesam, ali ja nemrem tako. Srezala sam na pola, a i to mi je jezivo teško. Sad to pola trebam srezati na četvrtinu, i to lakših, manjih, kraćih cigareta. A onda cold turkey.

Istovremeno moram mozak držati u stalnom stanju budnosti, od ranog jutra. Moram mu reći, gle, ustati, skuhati kavu, uključiti komp i pripaliti cigaretu NISU međusobno povezane radnje, nisu međuovisne, uopće se ne moraju dogoditi, ako bilo koja od njih izostane, preostalima ništa neće biti.

I tako cijeli dan... osobito kad se umorim. Moram svojem mozgu objasniti da se može odmoriti BEZ cigarete, da nije cigareta ta koja sadržava olakšanje, nego vrijeme, ono vrijeme u kojem se ne mora naprezati, u kojem može misliti ugodne, neopterećujuće misli.

Zato sam stalno umorna. A nemrem baš spavati jer mi je mozak stalno prenapregnut.

Doduše, kad zaspim, spavam kao klada, niš ne sanjam, pa ni cigaretu, iako su me plašili da ću sanjati da pušim i buditi se puna čežnje.

Heh, viš... mogla sam nekoga nazvati i izgnjaviti ga/nju ovim svojim nikotinskim problemima. Jel bi to bilo dobro za naš daljnji odnos? Ili ne? Pojma nemam.