Ručkić krčkić

Ja vam imam ljubavni PTSP. ČP! Imam crno na bijelo, samo ne piše "ljubavni" ispred, ali je zbog toga. I vjerojatno nisam jedina, ali eto, ja sam otišla pa saznala...

A taj PTSP zapravo znači da me ljubav previše koštala; da se od mene tražilo - i uzelo! - više nego što sam mogla dati. Iako uvijek misliš da možeš i želiš dati sve, sve za ljubav, zar ne? Ipak je to prazna fraza... Jock! Nemere sve. A nešto trebaš i dobiti. Nečim se trebaš osnažiti za dalje.

Netko je dolje, u onom raspričanom zapisu, u koji se ne upisujem jer mi je nepregledan, napisao da u ljubavi trebaš imati CILJ. Hm. Valjda. Nikad nisam artikulirano razmišljala o tome, ali da, priznajem, svi mi imamo neka uporišta za ljubav, svi nešto želimo: seksualno ispunjenje, zaštitu, oslonac, važnost... Valjda. Mislim da različiti ljudi intuitivno odabiru različita uporišta, ovisno o tome što im treba i kako vrednuju značajke svojih izabranika. Na primjer, ja znam da trebam zaštitu, ali ne monetarnu, nego intelektualnu: trebam čovjeka koji je dovoljno razuman da me nerazumno ne povrijedi i da me svojim intelektom štiti od "vanjskih neprijatelja", pa bila to i neimaština, ili društvena marginalizacija, što već. I ne treba mi da bude velik i jak, jer mislim da um caruje. Tak sam baždarena.

Ali najviše trebam da ne traži previše. Valjda je to ta moja "samodovoljnost" koju je jučer spomenula gera... A zapravo i nije samodovoljnost, nego negativna definicija danas spomenutog cilja. Jer, znam ja da prije ili kasnije prestajemo biti samodovoljni, kasnije sigurno. Sutra idem na biopsiju te izrasline u svojem koljenu i definitivno nisam samodovoljna: nemam pojma hoću li poslije moći hodati, hoću li moći uključiti plin, jer je gumb nisko, obično kleknem kad ga palim, i bojim se, bojim se boli, bojim se nalaza, bojim se da bih mogla ostati bez noge, bojim se da bih mogla postati posve ovisna o drugima... I priželjkujem nekoga da mi rasprši taj strah. Da, imam prijateljicu koja ide sa mnom, koja će mi pomoći s praktikalijama, ali nekak mi je neugodno što je opterećujem time, mislim da to nije u jurisdikciji prijatelja, da sam si trebala priskrbiti nekog muškog zaduženog za takva moja stanja i sranja.

Iako ja sama više ne bih bila spremna za to. Proživjela sam to (i još puno gore!) s mužem i majkom i dosta mi je za cijeli život. A kak mislim da je (i) to jedna od svrha uparivanja, nekak nemam obraza ulaziti u parne odnose s figom u džepu, je, ja bih da ti meni, ali ako tebi zatreba, odoh ja. Čini mi se da više nikad nikoga ne mogu voljeti baš TOLIKO. A manje mi je manjkavo. U stvari, čini mi se da nikad nikoga toliko nisam ni voljela; ali sam odradila. Iz osjećaja obaveze; zbog srama od te fige u džepu. Valjda.

A valjda se treba akumulirati ljubavi, vremena u ljubavi, da to ne bude teško. Iako je uvijek teško. Dakle, da bude normalno. Podnošljivo. Da ne uzrokuje PTSP. Kajaznam. Danas samu sebe sažaljevam što mi se zalomilo onda kad te akumulacije još nije bilo. A još više zbog toga što mi je u ljubavi cilj postalo izbjegavanje, a ne traženje. I zbog tog straha da više nemam dovoljno života za drugačije ciljeve.

Razljutim se i pomislim "Krajnje je vrijeme da i ja nešto dobijem! Nešto što stvarno trebam." I mislim da bih onda mogla promijeniti svoj osnovni cilj, to izbjegavanje. Mislim da bi ga zahvalnost mogla nadjačati. Jer, ti osjećaji su jako slični. Mislim da ih u zrelim godinama i nije tak loše malo pobrkati.

Eto. A men se smiju gadure kad im se požalim da su mi uzrokovale ljubavni platfus sam kaj ne piše izpotokom da je ljubavni. pih.

Viš ti to, pike! Mi veterani ljubavi uvijek smo nekak ranjeni. A nikakvih beneficija za to! Nema ljubavnih pemzija, pih, nepravdo!

To je dobro čuvana tajna svih krčmarica u mojem selu. Borosane. S Borosanama(TM) lakše preboliš kad ne nazove. Jednom (ummm, četirima) rječju: "S Borosanom nisi sam".

Nije to ni PTSP, ni platfus, nego, ljudi moji, to vam je alergija. Molta alergia!

A što je je. Borosana poboljšava imunitet.

Ufff. A kaj ću ja, jadna, mene puknulo na koljeno? :-((

I sad, sve da hoću, nemrem se više baciti na koljena pred ljubavlju!

Eto ti ga vega, puno si se puta bacala, ali nisi znala pred kim treba pasti na koljena.

Jock, Svileni, nisam se ja bacala, nego bih pala. Jer su mi koljena klecava.

Kak ću sad pokleknuti pred iskušenjima, majkumustaru? Ha? Any ideas?

vega, ta nije naglasak na pala nego na ustala.

Tako sam i ja ponekad rezonirao. Jao, pao! Pa što, ne nabroja ni deset a već se dignuo.

Pa, jebemu vega. Zar ima nešto što nismo iskusili. Il' misliš da imamo vremena do 63.

Je, Svileni, ustala, ali ostala čopava.

Nije lako, ne.

vega, a čemu si se nadala? Što nas ne ubije to nas rani.

Ali, bitno je ostati spreman. Za ples. Ima jedna divna priča.

Priča, priča, može priča! Daj! :-))))))))))

(A plesat se može i prstima. Na rukama i/ili nogama.)

Kad bude bilo vrijeme za to. Još je ne znam dovoljno lijepo ispričati. Srce mi još nije spremno.

Jeste, možemo plesati, ali možemo i plesti, saplitati, zapetljati. Sami sebe. Čak i odmotati.

Pa evo, Svileni, ja uvijek mogu priču malo uljepšati. Ti samo daj natuknice. A jutarnji će nas poticati ;-))

Ali trebamo to raditi kao da nas niko ne gleda.

Mislim da bi i ivanschchici bilo lakše uz priču, zar ne? ;-))

Bila jedna plesačica, balerina Židovkinja u nacističkom konc. logoru. Ma, što god joj grdoga napravili ona je svako jutro plesala. Eto vega. Natuknice su tu.

Uffff. Teška priča, priznajem! Čini mi se da je nemrem omotati površnom ljepotom riječi. Ipak ću pričekati da tebi sazori u srcu.

Jeste vega, teške boje. Ko onaj Yupol od 25 kila.

Ma, znate kaj bih ja zapravo? Ne samo u ljubavi, nego općenito u životu: da mi se više niš grdoga ne radi. Da mi bude lako. Čak i kad mi je teško, da ne mislim da je teško, nego da mi bude lako. Eto, to.

E to, pa zašto ne bi rascjepkali? Naš cilj nam posve približili. Na milimetar od nas. A Yupole pretočiti u kantice od po kile. I počet iz jednog ćoška.

Pa da... Dost mi je bildanja, jer koliko god se ja nabildam, toliko naraste i teret. I uvijek bude težak, uvijek!

Milimetar možda možemo prijeći i s bolnim koljenima. Sve i da hodamo po pajkijevim hibridom.

Ali, opet, tu ti je crvićak sumnje: pa nisam ja Mujica! Nemrem ja samo uzeti i nositi jer ne znam koliko je teško.

A s druge strane, koga briga za sve što je do sad ostalo nepodnešeno ili neobojano, za veselje je dosta i milimetar-dva. Pomaka ili boje.

E, takovi tereti išću velike budale, a ne 'vako male ko što smo mi. Njima je lako. Baš sve im je lako. Isto je njima prenijeti bukvu na ramenu ili pasti dvadeset puta na ispitu.

Ajd, jutarnji, ne pizdi! Nismo još spremni za Dudhovu priču, a tvoja je ružna.

jutarnji, neka, tako i treba. Druže! :))

Ma znaš što, Svileni, kao prava budala, ja uvijek mislim da sam još veća budala nego što jesam pa potegnem; i onda me slomi travka, a ne zapravo teret.

Zato što pristajemo biti sve što hoćemo. Tj. što hoćeju od nas.

I nosimo kako nam ga skroje.

A nisam prava budala, jer prava budala može potegnuti. Ovakve budale kao ja se lome.

A po čemu nas treba pamtiti? Po plesu, po pjesmi.

da bi znao koliko je teret težak
moraš ga moći podignuti

Tako je vega od najvećih budala ne možeš napraviti još veću budalu. Dok od nas to mogu.

Ah, nemreš baš sve odbiti, Svileni. Ponekad iz pristojnosti primiš i što ti se ne sviđa. Ili iz straha.

Fuj! Fuj! Prljavi muškarci!

jutarnji, mašta nam je prljava. Kao i srce. Sposobni smo mrziti, ali ne i voljeti.

Eto, u strahu su velike oči, pa nam se zbog tako velikih očiju i Svemir učini mnogo većim nego što uistinu jeste.

Perce, ja znam da tonu ne mogu podignuti iako nikad nisam ni pokušala. I nemam predodžbu koliko je teška. Ali dvajst kila garant mogu, jer jesam. Eh, zašto sam se uopće odvažila dizati dvajs kila? Iz ljubavi. (Toliko važe moj pas. Osamnaest do dvajs, kako kad.)

Ma, uopće ne moramo dignuti taj teret. Dovoljno je da nam pričepi na prste. Tj. da nam ga neko lagano spusti.

Društvo, ručak gotov. Opet dođoh amo gladna. Ljubavi i utjehe, ali i hrane. A nahraniti se mogu i mrvicama, i više neću kao Oliver Twist tražiti više, nego ću reći "Hvala" :-))

Hvala se kaže tek kad se povrati. U rijeku.

nekad ne razmišljamo jel možemo
dižemo
pa šta bude

perce, to dok smo još djeca. Ciganjska. Ali zato se i dobivaju hernije, bruhovi i kile.

"pametni" zato
odustanu unaprijed
imo i bruh
ništa strašno :)

Svratih opet i pljus, ugazih ravno u proljev od jutarnjeg. A štaš, moradoh ga obrisat :-((

Inače, jutarnji, ti si meni drag, ima u tebi neke napatvorenosti. Što ovdje nije baš česta pojava. Al čovječe, kad ga upiliš, ne znaš stati!

Zato ne volim pijance. Jer uvijek upile. A zanimljivo im je samo kad mogu piliti. Da ne bude nesporazuma, ja ne znam jel jutarnji pije ili ne, ali znam da pili.

A ta pilidba je simptom ovisnosti. To uviđam sad kad se sama pokušavam riješiti ovisnosti o duhanu. Non-stop bih pričala o tome, te kak mi ide, te kak mi ne ide, te koliko sam popušila, te kako dugo nisam, te zašto sam opet pripalila... Ali, ja i samoj sebi idem na živce s time pa mogu zamisliti kako je tek drugima. I potrudim se umuknuti kad mi vele da im je dosta.

Nemam pojma ima li od tog ponavljanja ikakve koristi, jel se čovjek tako "čisti" od ovisnosti ili je to borba ovisnosti protiv borbe da je se ukine. Kako god bilo da bilo, ne sviđa mi se. Ni kod mene same, a kod drugih još manje. Jer, sve dok pričamo, ne djelujemo. Bar ne iz sve snage.

Joj vega... Pa imaju sluzbe zadatak...
Ma... Bolje da ckomim o
cenzuri
autocenzure.
Hvala vam na komplimentu.
:-)))

Jutarnji, ako čitaš, nisi u ignorici - moš opet svratiti, znam da si beskućnik. Ali daj malo poštuj upute domaćice.

Jutarnji, gle, ja se s tvojim stavovima ne slažem, a ipak sam ti puno puta dopustila da ih izneseš kod mene. Jer treba saznati i drugačija mišljenja. Ali ne volim vulgarnost, ne volim neprestana ponavljanja, ukratko - ne dam da me piliš. OK?

Ajd, sad moram mrdnut dupe iz kuće. Zdravo mi ostaj!

;-)))