...

dragi em, ne kudi me jako, ovo je samo pokušaj, samo nastojanje da u formu strpam ono što mi bezglavo luta u glavi. ta znaš me, često me žestina odvede u nekontrolirani dio mozga, gdje se nemoćno prepuštam strasti. a onda ratio posustaje jer sam ja tako htjela. nepopravljiva hedonistica. i znaš da me muza zajebe u ključnom trenutku.

oh, ti me tjeraš pisat sonete
pretešku formu išteš od mene
daj se skuliraj, ne budi dijete
što čekaš od žene zaljubljene?

ne vidim, eto, pred svojim nosom
ni ekran, ni tipke, sve mi je bijelo
prekrila sliku svojom sam kosom
drhti mi pogled na tvoje tijelo

bio si blizu, prokleto blizu
usna na usnu, prste na grudi
bedro na bedro, cjelov u nizu
ruka mi tvoja ludilo budi

i što sad mogu osim soneta
kad tvoja žudnja već drugoj leta


budalo mala, naivna ludo
ne moči suzama moje rame
ja volim mamit ženskinje hudo
to je tek vesela igra za me

ne trebam ljubav, ni tvoje tijelo
tek trofej, recka, ti si u nizu
hvatao tebe samo sam smjelo
da osjetim kako uzdišeš blizu,

čezneš, žudiš, vapiješ mene
dotaknut barem, dobiti pažnju
zamijetih tvoje očajne zjene
i znadoh odmah - već si na ražnju.

uživam patnju, dobit me nećeš!
paklenih muka putem se krećeš.

Louise-Rose-Étiennette Gérard,

kataliizator

čitam te. iako, priznajem, nisam baš u fazi sposobnosti potpune koncentracije na tuđe misli. nisam se u stanju potpuno zainteresirati za bilo koga drugoga osim za svoj banalni problem. to da sam uglavnom samo katalizator koječega ikojekoga, posrednik između njihovih misli i stvarnosti. i često mi kažu: ovo još nisam znao, o ovome nisam dosad razmišljao, ovo mi još nitko nije rekao. donosim spoznaje drugima. svoj imam već odavno. eh, kad će mene netko/nešto konačno katalizirati prema nekomu/nečemu?

ne, nisam dobro i znam da imam problem. neću se zavaravati i pjevati si sretne mantre kad znam u čemu je problem, no zasad ga nemam snage riješiti. dođe doba kad mi oorganizam kaže: e, sad je dosta, treba ohanut. kad pomalo pregorim. i zagorim, ha, ha. no onda se obično u lagodnom odmoru previše opustim i uđem u fazu totalne tuposti. iz koje me teško izvući. bajdvej, uvijek se izvučem sama, ha, ha. baš sam jučer rekla frendici: ma pogleč, nitko me ne dodiruje mjesecima. osim pesa i miceka kad mi se uvuku na krevet. to ti je tako kad u nekome pronajdeš stvarno, objektivno i realno divne osobine za koje se uhvatiš, vidiš i one loše koje su definitivno nespojive s onim prvima, a ipak moraš prihvatiti činjenicu da je
sve to dio jedne jedine osobe. a kad primamo srodnu dušu, onda je prihvaćamo u totalitetu. neoprezno previđajući (ne, intuicija nam uviijek govori, samo je ne želimo čuti!) da dopuštamo da nas one druge mogu gadno povrijediti.. zašto? naprosto zato što nemamo u mozgu istu šprancu, engram ponašanja i posljedica. jer nam ne pada na pamet da bi bilo u redu činiti ono što sami ne smatramo ispravnim. glupost? ne bih rekla. prije će biti da nismo ipak toliko srodne duše,
ha, ha. jer se grčevito hvatamo za ono što nam u tom svemu čini imalo dobrog.

da, draga, ni meni ne uspijeva da se naroljam. ni ne pokušavam. znam da ne pomaže nimalo.. i kad sam
naroljana do daske (ma davno bilo, na nekom martinju), kad mi ruke i noge više ne funkcioniraju ni za ležanje u krevetu, gotovo prestajem disati od inhibicije, mozak mi radi. raščlanjujem sve na proste faktor, misao postaje kristalna i bistra kao dijamant. oštra do boli. i otvara se treće oko, vidim sve, jasno kao na suncu, bez sjena, bez zamagljenosti, bez oblaka i mutnih obrisa. pa tek onda reže, reže. nema anestezije koja će me dotući da ne osjećam i ne mislim.