...

opet ja o .... valjda se neću smiriti dok ne razbucam onog njegovog visuljka, ha, ha. jesam li odustala od svega drugoga što mi je podastro kao svoj potencijal? bojim se da još nisam. malo previše dobrog ima u sebi da bih samo tako napravila zid. čak nisam sigurna je li vrijeme da počnem slaggati te proklete cigle zaborava i nabavim mješalicu za mort? a možda će se sve to na ovoj kišurini naprosto s vremenom rastopiti. hm, a kaj bum onda sa svim onim sranjem do kolena? ak mi mulj dojde do vrata? ak se počnem gušiti u tom živom blatu?

ja, da, imaš pravo, toliko puta sam se našla u paničnom strahu od emocionalnog vakuuma.
osjećajne praznine, ubitačnog pritiskanja nečega ničega, kao da sam astronaut odbačen od
matičnog broda, otrgnut od pupčane vrpce, i klizim svemirom u nepovrat, svjesna da mi
preostaje još samo malo zraka, a oko mene golema praznina, mrak i točkice udaljenih, nedohvatnih
zvijezda. užasan doživljaj, kojeg sam jednom proživjela tokom astralne projekcije. neka te ne
čudi, ulazim u te čudne svjetove s lakoćom luđaka, iako su mi svi, baš svi psihijatrijski
parametri nesmiljeno uredni. ali, premda znanstveno orijentirana,usprkos zdravom razumu, empirijski dopuštam
da ima nekih pojava koje su imanentne takvima kao ja. za tebe ne znam, čini mi se da si više uzemljena.

ne znam, po pitanju kronično otromboljenih visuljaka baš i nemam iskustva. ili sam uvijek dobro ošacala jel se isplati ili ne. i kad bi zaškripalo (čak se i ne sjećam kad je to bilo), bilo je razloga, što zbog pretjerane pijače, što zbog situacionih
okolnosti. moj vučji nos nanjuši testosteronce na kilometre. tako sam nanjušila i njega. ma
drek! on je nanjušio mene, između svih onih baba i ljepotica. i to što je praskalo između nas, eh,
u mojoj dugogodišnjoj i bogatoj karijeri, eh, nije se dešavalo baš često.
velim, čak se ne radi o kalibru, inčima i colima, nego naprosto o erupciji strasti, čistom
zovu prirode, životinjskom nagonu odabira u vrsti. natrapati na takvu kompletnu senzualnost, i još igra sudbine da naletimo jedno na drugo, mmmmm....kapitalac!

ha, ha, pričaj mi malo o saibabi! apsolvirala sam ne njega, nego i cijelu bulumentu takvih, od
gauthame, konfucija, lao-cea, amaterasu, tiamat, astarte,protagore, heraklita, knjige mrtvih, o jobu da ne
pričam. abelard, sv. toma, cartesius, kant, egzistencijalisti, ha, ha, ha... da nisam, mislim da bih bila izložbeni primjerak za studente u vrapču, ha, ha. s naznakom: ova ima bodove za mensu, šteta ju je.

Sutra ću doći, iako, zapravo, treba mi da pokupim prnje i odem na mjesec dana na
pusti otok. i kontempliram. oh, ne, ne, i to sam već sve razriješila odavno. treba mi samo da se
ispraznim od svega. od misli, od želja, od osjetila, od razuma... nemoguća misija.

„…ma nemre čovjek otić od sebe..kamo god otišao. tako gledano, možda bolje da se vratiš sebi.
meni je poznata ova tvoja faza..“

eh, draga, itekako smo obje u sebi samoj! a nije važno gdje si, nego s kim si. a malo pustog otoka
je upravo to: makneš se od dosadnjakovštine, suvišnih impulsa. uostalom, pusti otok može biti i klupa u parku, tuširanje s mirisnim sapunčićima, vordanje žlicom po tanjuru, vozikanje u travaju punom ljudi do posla, pogled kroz prozor, slušanje dosadnog suseda o povišenju plinarine... jer ima ih toliko da naprosto
smetaju, možeš oguglat ko debelokožac, uroniti do krajnje osobne biti, no ta okolina me moralno
zavlači i ždere mi snagu. nije to neko veliko uzimanje, nego više nekak, ko krvcu na slamku.
jer smo takve kakve jesmo: u stanju se obazirati na patnju i crva i slona. osim toga, nikad nisam
bila pripadnica ikakvog čopora. ja sam vučica samotnjakinja, ne zato što sam to toliko željela
(ne, u neko doba mladenaštva ti je čopor itekako potreban), nego zato što sam uvidjela da
efikasnije funkcioniram i za sebe i za druge ako postanem i ostanem avalokiteshvara, bodhisatva.
sama sa sobom. kad to naučiš, tek onda si spreman biti dobro u čoporu, i čopor s tobom.