Ručkić krčkić

Ma, nemam vam ja niš protiv zaljubljenih! Ni protiv njihovog dana... OK, komercijala mi ide na jetricu, ali kaj onda, može se zanemariti. Lijepo je nekome iskazati ljubav, onak, malo drugačije nego svaki dan, uz malo više truda, uz lijepo pakiranje. Inače, za Valentinovo se može darivati i prijatelje, znate to? Nije ovo dan samo za zaljubljene.

Ali, ja ću ipak o zaljubljenosti. Danas sam susrela osobu koja je za moje zadnje (hm... možda i posljednje) zaljubljenosti imala jednu ne baš sasvim sporednu ulogu. I odjednom me zapljusnulo! Sve. I znate kaj? Bilo je GRO-ZNO!!!

Ajme, ta strepnja, oćel-nećel, taj gubitak identiteta u onoj meni tako jako, jako bitnoj komponenti - nezavisnosti - ti napadaji čemera kad ga ne vidiš, ushita kad znaš da budeš, a kad se nađemo, ah!, je, bude ekstaza, ali već sam tak umorna od čemera i ushita da bih ga najradije ekspedirala doma.

Pa onda onaj umor na poslu, jer, naravno, nije otišao doma, taj um neprestano u overdrajvu, jer, naravno, nije glup, ali je dovoljno blesav da mi stalno postavlja neki izazov, težak, zaista težak, nije me potcjenjivao, ta opsesivna tema ON i sirote frendice koje to jedva trpe... Pojma nisam imala koliko je to naporno, čak i u tzv. "zrelim godinama", sve dok se moj frend nije tako zaljubio: pa mi opisivao u tančine svoje oh, tako jedinstvene osjećaje, a ja, već spokojno otrežnjena i uhodana, prepoznavala vlastite rečenice i vlastite zablude, zijevajući u čašu, jer hebga, nije red.

Ja vam sad ovo pišem "na hladno", vidim da sam već zajedljivo duhovita, da je sjećanje prošlo. A zaljubljenost, je, to je zbilja nešto posebno: svijet u oštrom kontrastu; ja u svijetu, tako prisutna; i sve je važno. Baš sve. ON najvažniji, ali ipak - sve. Što bez toga nije.

I zato mislim da je zaljubljenost za mlade. Oni to mogu podnositi. Oni znaju da im nije posljednje i da će moći opet. A iznad svega, sve je to skup zato da bi pravili djecu. I kvit. Privremeno ludilo zbog reprodukcije.

Ja bih sad onaj drugi dio, onaj spokojniji dio. Ne, zaljubljenost mi nikad nije bila po volji, uvijek sam bila poput mačketine u ovom gore istetoviranom zagrljaju: spremna za skok. I nikad mi nije bilo onak kak na filmu - to držanje za ruke, poljupci pod kišom i ine kerefeke, je, dešavale su se, i blogami nikad u njima nisam uživala sve do prerade u medijski prihvatljivu priču. Ali, dok je trajalo, jock: pusti ti mene; i ajmo mi na toplo i suho.

Ja bih sad s nekim podijelila ovaj moj ručak, koji je prefin i gotov. I zalegla popodne. I pokeckala se zbog nečeg bezveze, onak, čist dobroćudno. Ja bih frenda, cimera i ugodnog dodirivača. Nekoga tko je gotovo sasvim svoj, a posve malo moj. Mislim da bih se onda opustila i sasvim tiho, ali uporno i dugo, prela.

ola, skikić je baš forić. meni.
mi sa da macić ima koju godinicu viškić od ovi grleni muškić..mi lajkić.
cmokić tebi za valentinović! :*

Cmokić, gerić, bijah žderić, pa ne vidjeh oma :-))

zgodni mačkovi.

al malo zaljubljenosti ..ono..mrvu..da posoli napisan tvoj zadnji pasus..
meni ne bi škodilo..
a mislim ni tebi