...

ovo sam napisala pred dugo vremenavrijeme, nisam sigurna hoćeš li razumjeti u potpunosti.

dobro je da se budiš. dobro je da spoznaješ u sebi sve ono što je čamilo zapreteno u kolotečinu, u svakodnevnici ugodnih, poticajnih godina. uljuljkali ste se oboje u rutinu, ne usuđujući se prijeći izvan okvira sretne zadovoljne obitelji. nisi imao ni razloga, ta svi su se problemi rješavali uz obostrani angažman i trud i u tebi je polako pozaspalo ono što se moglo dalje razviti. sve je to postojalo u tebi, no ljudi su čudno lijeni i skloni ostajanju u udobnosti. prilike pokraj kojih prolaze ravnodušno, nezamijećene, a kad se ipak trgnu onda to zovu božjim darom, karmom ili tak nečim.

za neke stvari naprosto sazriješ. ponekad se to desi naglo, brzo uz bol razočaranja, iznenađenja i užasa. pa poslije nemilog šoka treba neko vrijeme da se stvari sposlože i da ih prihvatiš, povežeš konce iz prošlih sitnih događaja. jer objektivno zaista ih shvaćaš tek kasnije, kad te tome konačno nauči mudrost.

ponekad se iznenadiš ljepotom promjene, u sebi otkrivaš divne svjetove koji se tako skladno prožimaju sa stvarnošću i onda poželiš sve više, sve jače, svjestan da su itekako mogući i nadohvat. eto, otkrio si bolju poeziju, posebne ljude, naučio prepoznavati još žešće i neobične strasti, otvaraš se i primaš iznenađenja s ushitom. vidjet ćeš još, u svijetu i ljudima je toliko ljepote i sreće, i sve je pred tobom. uroni u to preko glave,nećeš se utopiti, podmaži sve svoje motore i poleti u svoje oblake. eh, da, budi u zanosu, ali i ostani ovdje! jer, teže ćeš se vratiti, opet ćeš nepripremljen tresnuti kao što si tresnuo pred godinu dana, ili pred par godina. a i sad se droncaš ko u rasklimanom busu, ha, ha.

da, treba ti vremena, još neko vrijeme, možda i duže nego što misliš. možda nikada. još nisi zreo za puno stvari koje te očekuju, nisi. ne ljuti se što tako kažem, znaš i sam kako se osjećaš. samo ti želim da se, ma što se događalo, ponašaš potpuno iskreno prema sebi. neka te ne zavodi zanos, a niti suhoparan razum, niti iskustvo, niti oprez. ponekad u svojoj zanesenoj spontanosti činimo glupe, pa i fatalne greške, no to je zato što u tom trenutku naprosto nismo sposobni drugačije, i zato nismo nimalo krivi i ne treba o tomu više razmišljati. ponese nas zavodljivi trenutak, osjećaj, potreba, no onda nismo svoji, nego perzistiramo u tom ružičastomm oblaku obećanog raja. useremo stvar jer postupamo prema trenutnoj potrebi i nadahnuću. šit hepens. dakle, ni euforija nije sjajan vođa. doduše, bez takvog dječjeg oduševljenja često ne bismo ni krenuti naprijed.

ponekad se zaustavimo i ne idemo dalje, jer mislimo da smo našli pravu stvar koja že nas ispunjavati u potpunosti. ne, ni tako duša ne raste, sputana u udobnom, sretnom, slatkom gnijezdu. tako nikada nećeš dovoljno znati o sebi samom!

idi dalje! znam da tražiš svoj mir, čezneš za njim već jako dugo, znam, potreban ti je kao disanje, no njega nema. ali ga nikad nećeš naći ako i u jednom trenu kasnije pomisliš i osjetiš nesigurnost, da te kopka ideja da je moglo i još bolje, što bi bilo kad bi bilo, neko sitno i gotovo neprimjetno nezadovoljstvo, gdje podsvijest podmuklo šapće kao izdajnik, a ti je glasno tjeraš, s trunkom jada i straha. i lažeš sebi da je super, da je sve ok.

još te čeka puno događaja, učenja. ne odbacuj ništa kao nepotrebno, ali razluči bitno od nebitnog. razloži sve hrabro i beskompromisno na proste faktore i vidjet ćeš da su stvari vrlo jednostavne. samo im svojim naučenim zasadama, stavovima prihvaćenim iz okoline kao jedinim ispravnima (ah, kakva velika besramna laž!) pridajemo vrijednosti koje nikad nisu imale. sad si u periodu kad se oslobađaš svega toga, stvaraš vlastite uvide, duševno rasteš i jačaš. otkrića u radostima seksa, prijateljstvu, skupljanju znanja, iskustava, upoznavanju nečeg drugačijeg, su prekrasni darovi koje ćeš sve više spoznavati i proživljavati, jer zametak toga nosiš već u sebi. da toga nema, ne bi razumio baš ništa. sve manje ćeš biti plah, iznenađen, a sve više sretan i nositi u sebi snažni, svevideći mir.

i to neće biti mir bijega i zaklona, niti plitko samozadovoljstvo spoznaje, nego duboko prožimanje i uranjanje u samog sebe. zen. u kojem nećeš pobjeći u svoj osobni teritorij, nego ćeš se usuditi rasprostrti kao biće, kao duša, onoliko koliko ćeš rasti kao osoba, kao muškarac, kao čovjek. tada ćeš imati dovoljno hrabrosti i snage da u sebe primiš baš sve, ne bojiš se više ničega, s dovoljno intuicije da ono što te ne ispunjava propustiš i prepustiš neka ide dalje bez tebe. o da, treba ti još vremena i još puno snage i ljubavi! još nisi našao svoj zen. na žalost, o tome se još ne zna dovoljno, ali si na pravom putu. premlad si i premalo si bola doživio.

znaš, smijem se onoj anegdoti. da, ona je pametna žena, znaš, sve tete doktorice znaju rješavati probleme vrlo praktično i ne bih se čudila da je rekla ili barem pomislila i ovo: aj, stari, ne budali o tamo nekakvoj virtualnoj fantaziji, kakav golub na grani, kad imaš svog sigurnog vrapca u ruci. pa kaj bi ti više štel!

ne shvaća da ti ne možeš više letjeti s vrapcima. vinut ćeš se među orlove. vjeruj starom panju, ha, ha.

ponekad, kad neki orao sleti da se odmori, i panjevi se pretvaraju u velike ptice, u vilinske kraljice, jašu svoje kentaure i čarobne jednoroge i lete zajedno s orlom po samo njima znanom nebu. a onda orlovi odlete dalje, u svoje sigurno gnijezdo.

i, znaš, ja sam krenula u svoje novo proljetno buđenje, jedno od nekoliko tokom cijelog života, i to dan-dva prije početka svibnja i već se počela pripremati za sve ono što me dočekalo poslije. neke stvari ću ti reći puno, puno kasnije, kao što si i ti obećao meni da ćeš reći. (dio teksta nedostaje…dobit ćeš ga jednog dana u ruke da čitaš, i ne, nije to ona basna o lisici i kiselom grožđu, meni takva uljuljkivanja i mazanja nisu potrebna).možda samo da nagovijestim: ne, ti još uvijek nisi dovoljno zreo i spreman na nešto više. tek kad se emocionalno i formalno isprazniš, očistis svoje čakre od prošlosti, moći ćeš pratiti orlove po nekom zajedničkom nebu. a možda ćeš od toga odustati već sad, tko zna. a najvjerojatnije o tome ozbiljno nikad nisi ni razmišljao.