rupurendronskalije

najgluplje mi je kad neko kaže da je nešto-faktografski točno.
netko kaže da je nešto
obratimo časkom pozornost gospodo i na tu i na taku sintatičku situaciju.
ali faktografski točno? oprostičete.
no sad svejedno. inače, ovo sam htela reč:

idem ja tako neki dan prama doma mislim se, dal da sednem na taksi il bum cipelcugom odvratno je sparno ko bu cipelaril i čak sam si več na bankomatu zela sto kuna al bil je neki samo jedan taksi več dobrano upržen na stajalištu a frajera nigde. malo sam gvirnula tranu reko možda je prilegel makaki valda se išel spišat il nekaj reko nebum čekala idem ja polako pa doklem stignem.

mjuza mi taman u ušesima krenula neke zanimljivosti koje su mi pasovale i o kojima če biti riječi kasnije i ob koncu uglavnom baš mi je jako pasalo to saundovlje, jako je sve korespondiralo mom psihodelično nadrealnom bio mete oro loškom statusu. čak se malko i naoblačilo. a u pothodniku, na pokretnim stepenicama sam se več osečala fantastično.

škicnem stajalište na starčevičevom reko nebum gasila mjuzu neda mi se spikat s taksistom, šibaš dalje.

usput sam jedino stala u pin-peku kupila pol raženog sa zrnevljem, a u apoteci, eucerin sapun i još bacila neku fora spiku s magistrom. komentirala je moju gigantsku torbu, kad sam joj rekla da mi ne treba ona minijaturna vrečica koji ču kurac s tom vrečicom nije ni za smeče to joj nisam rekla nego samo fala ne morate mi zamatat. a da imate velku torbu veli meni magistra, u takvoj se nikad nemreju nač ključevi, nastavila je, šeretski se osmjehujuč.

reko da da, bespučima torbe.

i tak.

uglavnom, več sam skoro došla do doma vidim svoju ulicu, a na uglu dva frajera, svaki sa svojim psetom, velikim i malim, pozdravljaju se i rastaju na zebri. svaki svojim putem rekli bismo
no ovaj sa maleckim, mojim: putem ili putom. pesom ili psom. prema meni pače. i sad.
gledam ja to pseto kak ide za njim i iza njega i mislim se bože kako je minijaturan ovaj psič jel to takva pasmina il je mladunac takve pasmine da da mora da je mladunac nikad nisam vidla tako jako malo pseto. a opet čudno mi. hoda nekak pravocrtno. disciplinirano. nogice idu ciki ciki ciki. uredno. reko kaje ovo štenci se tak ne ponašaju. štenci skakuču trčkaraju i kajaznam. čudno mi. gledam ja malo bolje a kad tamo: pa to je praščič. mali praščič. joooooooo !!

morala sam ga malko pomilovat. a kuštrava mu oštra oštra dlakica. črna. maše zafrknutim repičem i malko rokče u visokoj oktavi. i sad spika.
-kak se zove?
-to je cura, veli frajer, zove se đorđ
-jooooj đorđ a curka, famozno, uzvratih
-ne, uvređeno če frajer, on je dečko. cura je lidija.
-aa. doviđenja
-doviđenja

vrtili su mi se kotači i kasnije sam skužila: pseto praščič je lidijin praščič. a lidija je očigledno djevojka neznanca sa ugla. ona je cura. a dečko je đorđ. nisam ga odma skužila. al nema veze. postojal je očito visočiji razlog da ne sednem na taksi.
toga dana

Link

ti si zakoooon! ....hahaha..predobar detalj...s hrpom impresije. Mrak:)

ah, fala ti Pemsi nul nul od sedam :-) naprosto sam euforična kaj sam se napokon vratila doma, fala :-)

ma nemaš na čemu....bio mi gušt pratiti te misli:))

Ajme, Lidija je prekrasna žena. Ja bi to odma ženio. Pa gdje ćeš danas naći ženu koja ti prasetinu uzgaja na takav način. Đžorđž će živjeti život bez stresa, relaksiran kao kobe krave u japanu. Uf što će to bit fina pečena šunkica. A tek krmenadlići.
Bormeš, dečko je pronašao ženu o kakvoj se može samo sanjati.