Ručkić krčkić

Još sam u spavaćici, još pijuckam kavu, još nisam prošetala pse, još ne ganjam majstore, još ne pospremam staklovinje... Gleduckam oko sebe, i mislim si, ima taj moj način života velikih prednosti, i koliko god veliki bili i nedostaci, paše mi: nema presinga. Da mi je majka živa, već bi me izludila, pa daj ovo, pa daj ono, pa požuri, pa natjeraj, pa nije dobro, a sve iz kreveta, ne mrdajuć dupetom, čak ni onda kad je mogla mrdnuti dupetom; eventualno bi se mašila telefona. Jesemti, kad se sjetim, imala sam neki paket s 1500 besplatnih minuta i ne znam koliko prijateljskih brojeva, a svejedno bih svakog mjeseca doplaćivala 400-500 kuna. Za fiksni.

Strefilo mi se tak da se ne oslanjam na ljude i da sam skeptična prema njihovoj dosljednosti. U stvari, ta me promjena najviše pogodila nakon tragedije s mužem, to bježanje od nas glavom bez obzira ili pak parazitiranje na našem jadu, ti ego-tripovi "prijateljskih savjeta" (npr. da ga skinem s terapije koja je koliko-toliko djelovala i prebacim na neku alternativu od dva soma maraka ili švicaraca, više se ne sjećam; ili silni čudotvorni medovi i bljutavi napici i tsl., užas jedan što su ljudi sve u stanju smisliti, pa i povjerovati!) i/ili nametljivog trpanja u kuću, ali ne da nam olakšaju, nego da svoj jad pridodaju našem, da nas ugnjave svojim - moja je sveki, npr., došla na briljantnu ideju da mi uvali na njegu svog muža, mojeg svekra, jer ja "i tako već njegujem bolesnika, a tko će njoj hraniti kokice na selu?"!

Pa si sad i ja dopustim slobodu da se jednostavno maknem kad me netko počne gnjaviti, da se udaljim od tuđeg jada, a da se upetljam samo kad sam jako dobro i kad mi to nije teško. Možda sam zato pretjerano zahvalna kad mi netko pomogne, a ja ni ne tražim, naprosto nemrem bilivit, i znam da jednostavno ne kužim tu logiku altruizma, pretpostavljam da je proizvoljna, a onda i ja proizvoljno budem altruistična, bez očekivanja uzvrata, onak, nek kruži malo ničim izazvane dobrote svemirom... Stići će već do nekoga; a i do mene će stići neka.

I tak, sad me pomalo žifcira malograđanština koja mi se uvlači u misli, potaknuta novim stvarima i čistim podovima i zidovima, jest, žderem se pomalo što će neprošetani psi ostaviti traga, odvagujem je li mi važnije imati tu komociju zabušavanja tu i tamo ili besprijekornu čistoću, a kao što se vidi iz priloženoga, zabušavanje odnosi pobjedu, i drago mi je zbog toga... Neki dan mi boža rekla, onak, kritički, da neke stvari "radimO" (mislila je na mene) iz čiste komocije; a ja sam se zamislila i zaključila, naglas, da je upravo tako i da je to potpuno ispravno: sva tehnologija, kompletan način života suvremene civilizacije, sve je to ishod inherentne ljudske komocije. Samo, ne dopadne svakome ista količina.

A meni je za danas dovoljna. Sad ću ja, polako...

to kaj ti delaš nije zabušavanje
to je stvaralačko odmaranje

Hvala ti, starino! Pa i jest: dok sam zabušavala, smislila sam novu organizaciju staklovinja :-))

vidiš kako sam ti ja pun razumijevanja
jedino bih ti hitil te mačke i pse van
njihovo prirodno stanište je dvorišće

Ma daj, kaj pričaš gluposti! Njihovo prirodno stanište su kreveti i fotelje :-))

zabušavaj, kaj te briga :)