Čarobni brijeg

Ne namjeravam pisati o depresiji. Mislim da nema smisla, jer je to ionako različito za svakog od nas. I dok to traje, zapravo, teško je pisati bilo što. Eseje, pisma, kratke crtice, romane ili pjesme. Dok traje pad, ne piše se.
Bar je tako sa mnom.
Kad propišem, onda znam da se izvlačim ili je već gotovo.
A ne pišem niti kad sam sretna.
Zaista sretna i ispunjena mirom, kad sve ide baš kako treba. I bolje od toga. Ne pišem jer su zadovoljene potrebe, jer je srce puno, jer je budućnost, makar u povojima, prohodala.
A često pišem. Svašta.
Od tugaljki do ushita, od svakodnevnice do apstrakcija. Razumljivo ili s previše nota. Pišem jer mi je to lako, ne muči me sastavljati rečenice.
Katkad krene s idejom, katkad s praznim ekranom.
Dogodi mi se da pišem i o osjećajima, međutim to su rijetko baš oni koje trenutno proživljavam, već su sjećanja, predosjećaji, čežnje ili nadanja.
I kad napišem tužno, više to odavno nisam, jer dok sam bila, nije se moglo zapisati.
Kad napišem sretno, vesele sam slike odavno pospremila gdje ih nitko neće naći niti pogaziti.
Pišem kad prestane boljeti.
Pišem kad prestanem letjeti među oblacima.
I to me ne čini bipolarnom.
Samo bitrovertnom :)

Oj CC ,pozz
Pisem kad boli , s ostalim se slažem..

O nekim stvarima stvarno možeš pisati onda kad su prošle.

No, najživlje se piše o trenutnom stanju, bar ja ..

pokušala sam povezati pisanje s onim kakve sam volje
nema pravila
samo znam da kad je neka frka, mičem se od svega nebitnog. i pisanja.
kao da čuvam energiju...



jutro :)

Kreativnost ima svoju cijenu :-)).