Zapisi jednog zavodnika

Mi smo se sreli na zvijezdi što se zove Zemlja. Naš put kroz vrijeme u ovaj čas (čas svijetli kao cilj) stoji za nama dalek, gotovo beskrajan, da smo već zaboravili naš početak odakle smo pošli.Sada stoji ruka u ruci, pogled u pogledu. Kroz naše ruke, i kroz naše poglede zagrlile su se naše duše. O kad se opet rastanemo i pođemo na naše tamne putove kroz beskraj, na kojoj ćemo se opet sresti zvijezdi? I hoće li pri novom susretu opet naše duše zadrhtati u tamnom sjećanju da smo bili nekada ljudi koji su se ljubili na nekoj zvijezdi što se zove Zemlja?

JA SAM ZVIJEZDA.

Postoji vrijeme bolje od drugog nekog vremena....
postoje dani duži od nekih drugih dana...
postoje snovi ljepši od nekih drugih snova....
POTREBNO JE SAMO....
pronaći najbolje vrijeme....
najduži dan....
i najljepši san....
i....
TADA UPOZNATI TEBE !!!!

Azra je osjetila njegovu smrt. jA SAM OSJETIO TEBE.

Pogledom pratim korake tvoje,
udaljuju se
kroz crni snijeg u bijelu noć vode
gluhi zidovi koji me okružuju,
spajaju se
i posljednja vatra gasi se

Samo poneki šum zime,
hladnoća i strah
tu su pored mene usred tmine,
moje duše nemirne
koju razum ne razumije

Kako mi je loše sa smrću u krilu
kao da nema ništa više
ni posljednje želje, pogleda
u pustinji koja izjeda

Cuando partimos la muerte venía detrás nuestro,
desde el oriente de donde antes venía la luz:
­Ex oriente lux! La muerte venía detrás nuestro
y los gallos negros cantaban la marcha
de la muerte: ­Ex oriente mors!
La noche había sido oscura y hostil. En el lugar
del lucero en el cielo sólo la estrella
de mal aguero. Noche insomne. Después
de nuestra partida se cerraban las ventanas.
Las emboscadas a la salida. Ultima noche
en la patria ultrajada. Y la mudanza a lo desconocido.
Las autopistas atestadas de soldados y ancianos,
de madres, mujeres y niños. La muerte nos seguía
día tras día encarnada en el quepis de tres cuernos
y la estrella roja de cinco puntas, la calavera
en la manga y dos huesos en cruz.
Desde la negra caja del aparato de radio, la vo
zdel cantor llora el hogar abandonado al que había
que abandonarlo para no regresar.
La noche era sorda y muda. Terribles hombrecillos
del bosque aparecían de todas las partes bailando
y riendo en torno nuestro desde sus garganta abiertas.
Huíamos de los cuchillos que regaban la tierra
con sangre de inocentes, en tanto los alaridos
de las hordas salvajes llenaban las aldeas
y las ciudades incendiadas, el viento siberiano
helaba las frondas de los árboles de los bosques
en los que buscabamos protección de los aviones
de los asesinos. Aquella mala estrella sin darnos cuenta
nos conducía a la insondable profundidad del Drava
embravecido, al cuerno de Kocevski, al monte Macelj,
a la fosa de Jazovka, de Dubovac e innúmeras fosas
de Jazovka a lo ancho de la saqueada Croacia.
Eso no lo sabíamos entonces.
Muy tarde descubrimos que el sol no nace del occidente
sino que muere ensangretando el cielo y la tierra.
Y que no hay libertad para Croatas, prometida
a todas las naciones. Solamente al exterminio
y el asesinato de nuestra gente. La noche
era tormentosa y sin abrigo. Noche de llanto
de niños, de ayes y de plegarias. Noche
de suicidios para no caer en manos de los
perseguidores. Noche de sueños truncos.
Huíamos de la muerte del oriente
hacia los ángeles blancos del occidente,
con fe de inocentes. Confiando en la palabra
de los "gentlemen". Huíamos de la muerte
y la muerte nos estaba esperando en Bleiburg.
En el Castillo de la meseta.
Vestida de uniforme inglés con la Orden
de caballeros en el pecho.
­Honni suit qui mal y pense! (Que se averguence
quien pudo haber pensado mal).
Había sido de noche. Noche de cuervos de Bleiburg.
De destellos de armas blancas en la oscuridad,
del repiqueteo de ametralladoras. Como el trigo
segado yacen en tierras hileras de soldados degollados.
Lloran las madres por los hijos asesinados,
lloran los hijos por las madres asesinadas.
La voz de aquella muerte de Bleiburg,
vestida de uniforme inglés, orgullo
de la rubia Albion, resuena por encima del matadero:
"­Despejen la cubierta!
­Despejen la cubierta!
­Despejen la cubierta!"
En el puente de Dravograd el aullido de las hordas
salvajes con la estrella de cinco puntas en el
tricornio quepis y la insignia de la muerte
en la manga y en el corazón de los cetniks, ordena:
"­Lava, lava la sangre lluvia fina,
por donde el proletario camina!"
Esa había sido la noche sin luna y sin estrellas
en la que la muerte bailó su infernal baile
sobre los masacrados croatas."

ja sam tu....skrivam se u tebi cijelo vrijeme...jer želim da ti nedostajem...da bi me više volio...
I NISAM SMRT...JA DONOSIM RADOST!!!

Kad bi me mogla dotaknuti kad bi me mogla pogledati u oči. Kad bi mogla! Znaš li da bi vidjela cijeli svijet u jednom trenu znaš li da bi se rastopila od miline znaš li?

Zaista je smrt ono od čega bježimo, ali sigurno će nas stići.

Vodjen zanosom , pratim obrise svjetla
i sa njima putujem po tvom tijelu do konacnog cilja .
Tamo u beskraju , poput svemira , tamo cu uzivati ,
jer ces me sa tijelom poloziti u svojim mislima
i ispred prvog nastanka , povesti dubinom ,
gdje cu zauvijek u tebi , ljubavnim blazenstvom postojati .

Ti i ja...daleki,a bliski kao očima nebo
kao zraka sunca što na nebu trepti...
Mi...mi smo dva ognja...
što se i bez tijela,uzajamno griju vatrom koja svijetli!

Ubedio si me poslednjom recenicom...

Ti - tako daleka - a tako blizu - Ti - tako divna - a tako sjajna - Ti, koju ne znam. Ja - kojeg ne znaš.

U snu svome nisam znao za budjenja moc,
I da zemlji treba sunca, jutra i zore;
Da u danu gube zvezde bele odore;
Bledi mesec da se krece u umrlu noc.
U snu svome nisam znao za budjenja moc.

Ne treba se plašiti smrti...
treba se plašiti ljudi koji nas okružuju...u ovom nesmiljenom životu....

Ja sad jedva mogu znati da imadoh san,
I u njemu oci neke, nebo necije,
Neko lice, ne znam kakvo, mozda djecje,
Staru pjesmu, stare zvijezde, neki stari dan.
Ja sad jedva mogu znati da imadoh san.

ja sanjam jedan san...prekrasan san...a lik iz tog sna,javu moju ispunja...

Ali slutim a slutiti još znam.

Ja sad slutim za te oči, da su baš one,
što me čudno po zivotu vode i gone.
U snu dođu, da me vide, što li radim sam.
Ali slutim, a slutiti još jedino znam.

Želim da tiho uz tebe dišem...
prisutna kao svjetlost...bez glasa.
Želim da tvoje želje SLUTIM...i da ih ispunim istog časa....

Ja sad nemam svoju dragu i njen ne znam glas,
ne znam mjesto na kom živi ne znam zašto nju i san mi java pokriva,
možda spava ili sanja o meni.
Ja sad nemam svoju dragu i njen ne znam glas.

Moje su oči prozori tuge...
i svakog dana gube svoj sjaj...

Ovo je sad samo za tebe, a ovo poznaš: Otišao sam na trg ptica
I kupio sam ptica
za tebe
moja ljubavi

Otišao sam na trg cvijeæa
I kupio sam cvijeæa
za tebe
moja ljubavi

Otišao sam na trg željeza
I kupio sam okove
teške okove
za tebe
moja ljubavi

A zatim sam otišao na trg groblja
I tamo sam te tražio
Ali te nisam našao
Moja ljubavi.

A.B.Šimić...(btw.font je ugodna promjena)

Da, mi nećemo lutati više
u kasnoj noći ti i ja,
i zalud srce ljubavlju diše
i mesečina još uvek sja.
Jer duša kreće već iz grudi
uz mač što hrli sad u boj;
za predahom mi srce žudi,
i ljubav traži kraj već svoj.
I zalud noć sva voljenjem diše
i zalud njoj će uskoro kraj,
nas dvoje neće lutati više
uz mesečine blistav sjaj.

By Byron. I ton ti je ugodna promjena.

Ko putnika što mami novog
Ime na hladnoj grobnoj ploči,
Nek moje ime s lista ovog
Privuče tako tvoje oči.
I kad ti opet pogled sleti
Kroz mnogo leta na to ime,
Ko umrlog se mene seti,
I znaj, tu srce leci s njime.

(prevelik je onaj)

Da. Ali vratit ću se i na takav. Sve ovisi o raspoloženju.

Ljubav je tako divna...predivna. Da li postoji bilo koji drugi osjećaj ...
Ali da bi osjećaj ljubavi bio upravo takav ljubav mora biti oslobođena.

sretcemo se uvijek iznova...prepoznajemo se, pamtim taj osmijeh koji si mi nekada davao, dolaziß mi u snove..potpuno pripremljena sam. za tebe...jer obecan si mi od poccetka starta :
ne boj se ßto viße ne mogu da te trazim..naßla sam u nekoj drugoj sferi, gdje svejedno je gdje sam i ßta sam..s kime sam...
volim te, i ti to znaß..

Savršena ljubav - iluzija ili stvarnost?