...

a kaj se tiče one pjesme o kiselom zelju, bajdvej, pjesma se odnosi zapravo na jednu davnu zgodu, kad je jedan naš eminentni pjesnik, koji se inače pod nekim nickom javljao i ovdje svojevremeno, a škica uredno i opsesivno i dalje, pa čak i piše pjesme o ovom malom kjniževnom forumaškom zakutku, inače izuzetno blagotvoran za očuvanje naše kulture i književnosti, posumnjao da ga truje njegova vlastita sestra. kiselim zeljem! došo starčić kod osobe zadužene za tu problematiku i žali se, sumnja da ga sestra polako, ali sigurno truje kuhajući mu svaki dan jela koja smrdišu. vidim ja, stari čist zdravo i čilo zgleda, trbušinica, odijelce, doduše ponešto tijesno i pohabano, u licu rumen, bistrih očiju, na glavi razbarušena masna kosa, no, nema veze, ionak su svi pjesnici malo čudni po pitanjuo sobne higijene (predrasuda, znam, predrasuuda!). i pitam ja njega jel bio kod doktora, da mu se pregleda krvna slika, uzmu uzorci za toksikološku analizu, pogleda sastav tvari u organizmu, pa ako se nešto sumnjivo najde, onda je to osnova za postavljanje osnovane sumnje da ga se truje. uostalom, obratio se ipak na krivu adresu, mi se ne bavimo takvim analizama. treba se javiti i na policiju, na svoju pp po mjestu stanovanja, da oni naprave što treba, pa da podignu tužbu. aaah, komplicirano, veli veliki pujessnik, a jel bi ja to mogla ovako, nabrzaka provjeriti? i uzme on veliku vreću, a u vreći velika rajngla. otvori poklopac , a ja se skoro onesvijestim od smrada: iz rajngle me zapahne smrad ustajalog kiselog zelja! brže--bolje sam poklopila taj smrad, zamotala natrag u vreću, podigla jedrog i energičnog starčića s pomno isfriziranom bradicom i jedva ga izgurala kroz vrata van, sveudilj ga ljubazno savjetujući: odite najprije doktoru napravit krvnu sliku, a onda odite na policiju pa se njima pojadajte. još sam ga s ceste čula kak gundra: ali ona me truje, već deset godina me truje, možda i duže... jbt! možda je i istina! napoleona su trovali, pa je odapeo tek puno godina kasnije. no, kažu, ne od otrova, nego od čira na želucu. etogac!

ma žalosno u svemu tomu da dotični junak kace s kiselim zeljem i nije tako sitan pjesničić, dao je puno za hrvatsku kulturu, očuvanje vrijednih usmenih i pisanih ostataka baštine, sam napisao sjajne sonete, vrsne verse, genijalne zbirke. no, valjda mnogim takvima fali jedna sitna dimenzija, ili je imaju preveč. npr. skromnost ( ne us smislu samozatajenja i glupog skrivanja zbog sramežljivosti) illi taština (velika kronična rak-rana svih onih koji žive uz umišljene ili stvarne veličine). čula sam da se sposvadil s mnogim svojim okolegama, pa mu je teško najti izdavača.

no, treba valjda biti dovoljno drčić pa se pobrinuti sam oko trgovine kulturom i oko toga.