Ručkić krčkić

Ručkić krčkić, moje cure namirene, ja bih trebala malo pospremić, budem, budem...

Gledam ih jutros ovako, mačka gleda pticu, ptica gleda kroz prozor, pas gleda mene, i mislim si, prekrasne su, prekrasne smo! Jer, znam, neće tu biti nikakvog krvoprolića, iako mačku nagon tjera da vreba pticu, a pticu da žudi let, a psicu da traži moju pozornost, svejedno, mi smo se suživjele, i kad mačka stavi šapu na krletku, papiga je dođe blago kljucnuti po jastučićima, a kad ja npr. odem u kupaonicu, sušiti kosu, obje dlakavice dođu za mnom da i njih četkam i zezam fenom. Kad sam u kuhinji, Čili (papiga) se nadglasava s vodom, a dlakavice zasjednu u fotelju i pozorno nadziru tijek priprema.

Volim svoj polovni trosjed, na koji ću se izvaliti s Duškom kad obavim kućanski posao, baš sam zadovoljna cijelim stanom, svugdje mi je udobno, svaka prostorija ima kutak-dva-tri u kojima se volimo zadržavati, u kojem je udobno i ugodno biti. Obožavam svoj kredenc! Ne znam otkud mi to, ali kolač mi je neusporedivo ukusniji kad ga uzmem iz kredenca, taj zvuk otvaranja vratašaca, zvon tanjura, taj pokret do stola, jedan komad, onda natrag, to je, valjda, ono nešto najtoplije, najdomaćije što sam ponijela iz djetinjstva. Volim i pekmez s najgornje police i nije mi mrsko prati kitnjaste, starinske tanjuriće.

Umiruje me zvuk vešmašine, ali malo mi nedostaje kuckanje sata. I zvonjava. Taj sat se pokvario pa sam ga poklonila susjedi koja skuplja stare kutije od satova, ja sad imam neki "shabby chic" koji jako, jako tiho bruji, nema kuckanja ni otkucavanja. Šteta! Voljela bih imati onakav kakav je bio stari.

Na zidovima su samo slike koje mi nešto znače. Još dvije čekaju svoje mjesto. Kad ga ugledam, i one će na zid. A mislim i da znam na koji, samo se trebam definitivno odlučiti. Obje sam ja nacrtala, jedan akt s vješto a diskretno naglašenim mojim vlastitim erogenim zonama, i jedan portret djevojke koja je hodala s dečkom u kojeg sam ja bila strašno zaljubljena u 1. gimnazije. Nacrtan po sjećanju. Prepoznao ju je, kad sam konačno i ja došla na red, iako prikazuje samo oblik glave i kosu; u njenoj tipičnoj pozi.

Nikad nisam upoznala tu djevojku.

I mislim si, dosta toga sam ja dobro odradila u svojem životu... Živim mirno. Živim kako hoću. Malo trebam. Želim svašta. I drago mi je što ŽELIM, manjak želja je smrt duha. Ali ovak, svakodnevno, uglavnom želim ovo što imam: mirne nedjelje; spokoj.

baš lijepa slika nedjelje,
uživaj,bajbaj

Haj i baj, tajana!

Evo, ručkić se otkrčić, prašina obrisana, krevet presvučen, jedna soba pozaugana, ručkić pojeden, sad kavica... Mačka mi prede na stolu, pasica je na tabureu, papigica čeprka po svojim igračkama.

I baš se pitam, tko bi mi od vas bolje pasao u ovome trenutku?

Hmmmm...

Hmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm...

Hmhmhmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmmm...

Paaaaaa - nitko.

Ali ovak ste mi Ok. Ko blesavci na telki.

Koje ne bih pustila u kuću. Kao ni trenutno okupljeno bloštvo.

Zapravo, kod ljudi mi je najodbojnija ta preskriptivnost: meni je lijepo to i to, ima da bude i tebi! Ako nije, onda si (nekaj nelaskavo).

Moj krajnji domet je da se povučem iz društva koje mi ne odgovara i da ga ne puštam blizu sebi. NE dijelim packe i recepte. Uglavnom zato jer mi se fućka kaj koga veseli, ali i zato jer je to ćorav posao.

Ali, štaš drugo očekivati od ljudi koji život provode po špranci i najčešće nikad u životu nisu pomislili niti jednu jedinu vlastitu, izvornu misao. Ja tak ne bih mogla, čudim se što itko može, ali očito može, pa neka ih. Glavno da mi ne zvone na vrata (uf, aleluja, susjedi odjebati!!!).

Ovima kaj ne vole kad im se veli da su glupe, evo, jedan dobronamjeran savjet: ne brinite - tko vas voli, voli vas glupe, ili vas uopće ne voli.

E tak... Dobrotvorni rad obavljen. Sad očistiti krletku papigi, pozaugati ostalo, pa izvaljivanje. Uz komad kolača iz kredenca :-))

bogme si ipak podijelila packe

jab' maknuo mačku od ptice
Matematička jednadžba naime glasi
mačka+ptica=mačka