Tko su ti ljudi?
Pako. Pakito za frendove. Kakav frajer. Kakva njuška. Vitak, crn, s pederskim brčićima. Kastiljac. Nikad mi nije baš jasno bilo, zašto u njegovoj birtiji rade isključivo Baski. Al ta birtija (kao i sve ilegalne birtije) je bila nešto posebno…
U nekoliko godina Londonskog života, obišao sam više ilegalnih birtija, kockarnica, pušionica opija nego pubova….tako da znam o čemu pričam.
Upoznao sam Paka slučajno. Naime, greškom sam umjesto u WC, upao u skladište. Lijevom je rukom pridržavao šmrkalicu i usisavao koku poput mravojeda. Desnom je sumanuto drkao. Nezgodna scena, složit ćete se.
Izletim van, posramljen. Ubrzo izađe i on i pristupi mi:
- Ola hombre! Aj em Pako. Hu ar ju?
- Aj em Tantra! Lisn, ajm so…
- Cajate, cajate, hombre…Don tel mi nating. Ica mens biznis. Ica mens ting. Aj luk et ju, end aj nou. Ju ar smart gaj. Ju nou vot tu du.
- Aaight.
- If ju nid help, đast kam si mi..O.K.?
- No worries, I hear you.
Nije mi se to sve skupa svidjelo. Taj tekst ko iz Kuma. Al me prilično bolio kurac, jer uostalom čovjek ima pravo drkat u vlastitom bircu. A gudrovina…to je njegov izbor. Što se mene tiče, ja se ničega ne sjećam. Naučio sam gledat svoja posla.
Taj je birc bio na Invernessu u podrumu neakovog hotela koji su držali Albanci. Hotel im je zapravo služio kao paravan za dilanje, te kao skladište za ukradenu robu. Ako niste znali, Šipci su žešća mafija u Londri. Jedino se oni ne boje Yardeeja, rasta čamuga koji su donedavno tamo rulali.
Jednom sam zgodom upoznao šipija. Kasnije se ispostavilo da je taj šipi bio visoko pozicioniran u njihovoj hierarhiji.Dolazio je kod mene u pub i ispunjavao kladioničke listiće. Iz puke dosade, trkeljamo o nogometu. Kaže navija za Flamurtari. Kad sam rekao da se sjećam gola koji je Kušta zabio Partizanu na JNA krajem osamdesetih, frajer se poptuno izbezumio. Nije vjerovao da je itko čuo za jebeni Flamurtari, a kamoli da zna strijelca nekog gola.
Instantno sam stvorio zaleđinu u vidu šiptarske mafije. To mi je često znalo bit od koristi. Prestao sam kupovat po trgovinama. Jednostavno su mi dodijelili čovjeka, vrhunskog šanera po imenu Riba. Ja bih nazvao Ribu i pokazao mu što želim. Riba bi tu stvar proizveo u roku 24 sata. Ponekad sam platio pola, ponekad ništa, ponekad rundu-dvije pića.
I pušio sam najbolji weed na otoku. S vremena na vrijeme, dobijao sam dojave tipa Hurllington stipl čejs 14:02, Harriets wish…
Godile su mi te povlastice. Standard mi se rapidno povećavao. Luksuz je prestao biti pojam koji shvaćam. Iznajmio sam 200 kvadrata na Kensingtonu i provodio noći po klubovima, okružen skupim ženama. Ali sam i dalje gledao svoja posla i držao distancu između sebe i šipaca.
Jedan od rođendana odlučio sam provest kod Paka. Pozvao sam tridesetak ljudi. Švedski stol, vagoni piva, brda droge..all on me. Žestok party.
Dođem sutradan kod Pakita da riješim ceh. Odokativno, moglo je koštat oko 3 000 funti.
Veli on:
- Nothing, man. Ju ou mi nating. Nada. Ju ar maj frend. Ju a fakin Šuker. Ju ar not det kant Prosinecki (Nikad Paku nije išlo u glavu kako je Prosinečki mogao igrat za Stella Rosa).
- Na, na na,men, don gimi nou šit. Ju a not maj fakin ded. Ju not gona pej maj bils. Tejk d fakin mani Pakito, am sirius. Dis ejnt nou džouk.
- Lisn ombre, If you vont tu giv mi mani..O.K.. Bat don kam to Pako ever agen, ju hijr? Nevr.
- Fak det Pako, dec not rajt.
- Tink of it ez maj prezent tu ju. Rosana, dos San Miguels porfavor…
Jebiga. Ništa nisam platio. Nego, pitam se čime možeš zadužit čovjeka, potpunog stranca, da ti oprosti jedan novi Twingo? Aj, čime? Mislim, imam ja prijatelje and all that, ali…štajaznam ne u ovakvom kontekstu.
I danas, često namjerno upadnem u skladište nekog birca, u nadi da ću tamo zateć nekog Paka in flagranti…
15.04.2005. u 10:28 | Prijavi nepoćudni blog | Dodaj komentar