Ručkić krčkić

Joj, meni su svi na selfijima (uključujući moju malenkost) jednostavno groz-ni! Te ukočene face, taj pogled nekam a da nije u zaslon, ti nosevi koje leća fino ukrupnja... Užas živi!

Nego, to mi je samo usput... Zaprav imam potrebu negdje iskazati koliko mi idu na živce mladi ljudi. I ne, sjećanje na to da sam i ja nekad bila mlada, i vjerojatno podjednako iritantna starijima, ne pomaže nimalo. Tim prije što sam uvjerena da sam ja u svojoj mladosti imala dovoljno istinskog poštovanja prema iskustvu starijih da bih imala takta uklopiti svoje mišljenje u strukture njihovih bez izravnog nasilja, a kamoli neutemeljene arogancije; međutim, sad mene jedna balavica uči kako se radi MOJ posao, a ne zna ni svoj - zaribala je sve moguće rokove pa bi ona da ih ja kompenziram danonoćnim radom. Jel??? Pa da ona ispadne faca kod svojeg šefa, koji je i moj šef, ali meni je svejedno jesam li mu faca ili nisam: kolika sam mu faca vidim po plaći. A ta nije takva da bih lomila kičmu.

A još više nego ta mlada žena ide mi na živce općenarodni i bjelosvjetski rasprostranjeni mozgoper o tome kak sve treba brzo, brzo, odmah, bez plana, a da kvaliteta uopće nije predmet razmatranja, eh, toga se sjetimo kad sve propadne pa moramo ispočetka, opet brzo, brzo... Ili jednostavno pometemo pod tepih, što je - tu je, idemo dalje, opet treba brzo nešto drugo. Fora je, zapravo, to što ja MOGU i brzo i kvalitetno, unutar tih nerealnih rokova, ali ja sam JEDINA koja to može, a dobim istu lovu kao i svi ostali koji ne mogu: oni mogu ispuniti rokove, ili cmariti unedogled. Zato ja uvijek posao obračunavam po njihovim, a ne po svojim kriterijima. Kao i ovi iznad mene moju plaću.

Čak i kad ne bi bilo tako, tj. kad bi moja plaća bila razmjerna mojoj brzini i kvaliteti, bahato si dopuštam slobodu prednost dati svojoj slobodi, tj. sadržaju kojim ispunjavam svoje vrijeme; ako i kad lova nije baš presudna. Konkretan primjer: smislim način kako si olakšati jedan dio posla, utrošim na pripremu tri godine, i sad ja to fakat ne moram raditi, odradi računalo, eeeee, al onda moj šef skuži da ja tu imam više cajta nego drugi pa bi on da to vrijeme iskoristim za još rada, ali ga ne bi dodatno platio; štoćereć, ja sam LOŠIJE plaćena nego manje domišljati i manje marljivi. Pa štaš onda nego oglupavit na poslu? I gorko se kajati zbog svakog bljeska sposobnosti koji ti je ikada izbjegao kontroli. Dođe mi da jednostavno kasnim i kaskam, kao i svi drugi. Nisam to još nikad učinila, jer mi je bilo jednostavno blesavo tjerati takav inat, ali mislim da bi trebalo. Pristati na rok i onda kad prođe jednostavno reći: NISAM. I snađi se, druže!

Nego, ti bloški selfiji... Kajaznam, nitko mi tu nije baš neznamkak zgodan. Nije ni ružan, doduše. Simpa su mi oni koji su stavljeni jednostavno zato da se, eto, upoznamo i na taj način; smiješni oni samopromidžbeni, a vidiš facu u totalnom raskoraku s tekstualnom reklamom. Meni je ovdje, zapravo, jedina zgodnija nego što sam očekivala bila baba; a onda je ispalo da je puno nezgodnija nego što sam mogla povezati s facom. Ali, štaš, selfiji su dio naše kulture sada, takvi smo kakvi smo, a oko kamere očito nije niš objektivnije nego zrcalo ili ljudsko oko. A zašto bi i bilo?

ahahha, ovaj zadnji zelfi mi je baš lip ka slika ;))

svi su selfići ok :)