Ručkić krčkić

...čak i kad ljudi nisu. Valjda sam zato guštanje u životu uglavnom naučila od životinjaca, a mnogo, mnogo manje od ljudi. Znate u čemu je štos? Ne patiti zbog onoga čega nema, uživati u onome čega ima.

A nečega uvijek ima: danas, na primjer, tako divan, sunčan, istovremeno topao i svjež dan. Ma, dosta ti je prošetati ulicom i odmah te prožme veselje. Ako si propusna... Ako nisi, vidiš ružnoću, vidiš sukobe, vidiš manjak love, zatvoriš se u njih kao u zaslon s iskričarskim blogom i jest, i u tome si nađeš gušta koji te izjeda poput kiseline...

Mislim da mi je najveću uslugu u životu učinio moj bivši, koji mi je nekoliko puta rekao: "JA te neću usrećivati! TO nije moj posao". Šteta je što sam morala ostarjeti i raskinuti s njim, a tek onda dokučiti smisao tih upozorenja: on me nije ni MOGAO usrećivati. To mogu samo ja (ili vi) sami, a on može pridonijeti; ili zasmetati.

Za sreću se trebamo pripremiti, kao i za sunčanje. Jesti rajčice, premazivati se zaštitnim faktorima, produživati izloženost... Sa srećom je tek malčice drugačije: prvo primijetiš gušt; onda uvidiš da prelazi u zadovoljstvo; onda se prepadneš da će proći, a ne prođe, ne za stalno, tu i tamo ga prevlada neka nevolja; onda počneš primijećivati koliko je puno toga što te veseli, a kako malo, zapravo, trebaš: plaćene račune; odmor; malo razonode; malo radoznalosti; nešto novo... Tu i tamo nekog novog.

Danas sam ustala kad sam htjela, krmeljala koliko sam htjela, otišla s Duškom u park i ostala koliko god je ona htjela, platila Diners, kupila Nike frotirne hlače do malo ispod koljena s 51% popusta, ustanovila da je shiraz za 25 kuna u rangu puno, puno skupljih vina pa si priuštila onaj za 30 (nema razlike, ostajem pri jeftinijem!), vratila se doma, u svoj osunčan, miran, vedar stan, ispunjen predenjem mačke, cvrkutanjem papigice i mlataranjem Duškinog repa, donijela sam im poslastice i uživala kak im se oči šire dok ih pospremam u kutije i na police, znaju da su za kasnije, jedva čekaju kasnije, a od tog "kasnije" su još slađe... Čeka me ručak od jučer, a priuštila sam si i preskupi biftek za sutra, jer sutra radim, danas ne, i mrtvo-hladno sam odgovorila studentu, koji me zamolio da mu pošaljem neke zadatke za nadoknadu "preko vikenda", da vikendom ne radim, i ne radim, a danas mi je vikend, jer sutra nije. I ne ljuti me to. Veseli me ovo danas.

Zlatkice, druženje s babom je bila pogreška. Ne znam za druge, ali ja sam je učinila zato jer mi je onda pasala takva osoba, nesuzdržano vulgarna, zlobna, bez imalo pojma o diskreciji i bez ikakve zadrške u postupcima; više mi to ne prija. Ne prija mi ONA, niti itko njoj sličan. Dakle, ni TI. Premda bih se počesto mogla složiti s tvojim stavovima i komentarima. Viš, danas su me tvoja pitanja potaknula da razmislim zašto mi je baba trebala, i viš, zaključila sam da mi je trebala zato jer sam bila nesretna. Za sreću nije potrebno dvoje, ali za nesreću jest. NAJmanje dvoje! A što više, to nesretnije.

Za sreću nije POTREBNO dvoje, ali udvoje je ljepše. Divno je to što nitko nikoga ne tlači usrećivanjem i nitko nikoga ne krivi zbog neusrećivanja. I divno je to što te nitko nemre unesrećiti, čak i kad se trudi. I što je puno toga važno, a naizgled nije bilo, dok je puno toga naizgled važnog potpuno nevažno.

Kad me čopi huja, upast ću u kontradikciju ovome zapisu. Ali, proći će... Znam. Jer sad znam biti sretna. Što i vama od srca želim.

Čudo bložje, nije me prijavilo! Je, nesretni ljudi ne kuže zajedljivost kad nije izravna ;-))

Nego, ono za pušenje ergovog kurca nisam pogodila, nego mi reklo. Tko mi reklo, nek ostane tajna. Reklo mi netko tako da sam na to i zaboravila pa sam i sama pomislila da sam pogodila; ali nisam - znala sam.

E, viš, osoba na koju se od sada pa nadalje referiram kao "frikušu" se htjela infrastrukturalno, emocionalno, intelektualno i na sve meni trenutno nesagledive načine usrećiti "gutanjem kurca do balčaka", kako je akt bio opisan od strane kurcovlasnika, koji je mogao usrećit kurčevito, ali za drugo nije imao dovoljno sperme, sorry, sape.

Tak i naša supergranny frikuša misli da bu se usrećila jedrenjem i držanjem za onaj stup od jedra, ne znam kak se to zove, jer ne jedrim, ali to je čisti falički simbol. E, blogme, ne bude! Sad ne spava od anticipacije sreće, a poslije ne bude spavala od dokazane neusrećenosti. To smo već vidjeli unatrag cca 10 godina blogousrećivanja.

Jarbol, jebagablog, sad sam se sjetila!

Inače, moja mačka je fakat samozatajna, samo mislim da frikuša No. 1 ne zna značenje te riječi (na eng. = "low profile").

I to je zaista komično, jer perzijanke su genetski predisponirane na suprotnost, tj. drama queen personality, poput frikušine.

Moj prethodni perzijanac, Bruno, koji je vremenom postao Bruncika (zbog predenja), a na kraju ostao Buco, bio je pravi drama queen, uz sve homo prizvuke, iako je bio djevac - da nije, garant bi ševio muške uličare za ostatke svojih oblizeka.

Od svih svojih perzijanaca, osim sadašnje Kafke, najviše sam voljela Artura, koji je vremenom postao Archie, a na kraju bio Čičika: prepreden, teatralan, inteligentan, svjestan svojih slabost, vješt u korištenju prednosti... Ali, hebga, uginuo mi s nepunih godinu dana... Zagrebačko leglo. Loša genetika. Pun probavni trakt čireva, bubrezi opstruirani kamencima. Siromah! Dan-danas ga nisam prežalila. Imala sam ga istovremeno s Brunom, i bilo je fenomenalno gledati kako Bruninu bahatost koristi da bi ga namagarčio, u čemu je uvijek, bez izuzetka, uspijevao.

Mai me uvijek podsjeti na Bucu. Samo što je Buco bio pametniji. I više je nadahnjivao ljude: spjevali su mu 2-3 pjesme, postoji skulptura kojoj je bio model i nadahnuće, ima ga u nekoliko priča (ne samo mojih), a u usmenoj predaji je živ do današnjeg dana (ne samo mojoj, upoznajem ljude koji su čuli o njemu pa me pitaju).

Idem vam ja sad poručat, pogledat snimku E.R.-a, pa malo u park, onda se izvalit... Ako ovdje bude nekaj jako napeto, nemojte brisat! To mi je bolje od Igre prijestolja, jako volim pogledati nekoliko epizoda u cugu :-))

A,vidi Duškice,trči po livadi na Šalati,razigrana Duška, :)