Ručkić krčkić

I tak, pustila sam svoje srebrne vlasi jer pašu uz moje srebrne godine; a kad pogledam unatrag, u sve što me oblikovalo u ovo srebrno biće, vidim da je svaki oblak uistinu imao srebrnu podstavu ("Every cloud has a silver lining", rekoše Englezi misleći onu našku "svako zlo za neko dobro"); i premda znam da srebro danas jako malo vrijedi, ja se osjećam baš blistavo. Ne uvijek, ne stalno, ali svakog dana bar (si) malo bljesnem.

I tak, čituckala sam (napreskokce, doduše) kaj ste ovih dana pisali o starosti, mladosti, ljubavi, usamljenosti, samoći... I nisam komentirala, jer ne mogu ukratko napisati sve što o tome mislim, a da o tome mislim za sebe i o sebi, i da to moje mišljenje za mene vrijedi, vjerojatno donekle i za druge, i da smatram da imam pravo tako misliti jer sam sve spomenuto doživjela, proživjela i poznajem.

I tak, trebalo bi krenuti od toga da uopće nije lako odrasti, a ostarjeti je zaista teško; da to nije nešto (niti jedno, niti drugo) što se jednostavno dogodi proticanjem vremena, nego da je to namjerni, počesto svjesni i vrlo usmjeren TRUD. I da je teško jer si moraš priznati puno, puno, puno toga što ne želiš ZNATI ili misliti O SEBI. I zato jer moraš proživjeti, propustiti kroz sebe, prepustiti se nesavladivim emocijama, od kojih je bijes najlakši, a plač je svemu tome najpodnošljiviji simptom. I ne ide to kontinuirano, niti u svim životnim aspektima jednakim ritmom, ma kakvi, po nečemu si odrasla, po drugome starica, po trećemu derište, a po nečem desetom pubertetsko nevinašce...

A na kraju podjetinjiš. Što je i logično: odavno to znam, iz nastavničke prakse - klinci (osim onih sasvim malih) ne vole igre, tj. ne vole kad se igranje zove "igra"; a što su sigurniji u svoju odraslost, to se radije igraju, štoviše, u odraslim grupama najviše vole najdjetinjastije igrice.

I tak, sad sam ja samoj sebi i majka i dijete. Neki dan, pred jutro, sanjam ja Dušku, vodi ona neko psetance, nekog križanca shih tzua i tkoznačega, slatko, smiješno, crno, debeljuškasto... Pitam ja nju "Tko ti je to?", a ona šuti, i znam, nije to njeno pseto, moram ga vratiti; a onda mi neki glas (MOJ glas, ali u snu ga ne prepoznajem) objasni: "Ona ti nema nikoga. Majka joj je umrla i sasvim je sama. Zna i ona da to nije NJEN pas, ali...". Neizmjerno se rastužim. Sažalim nad Duškom, a svejedno znam, to psetance - ni ono joj ne pripada. Ono je samo zamjena. Privremena.

Da. U tom snu Duška sam JA. Znam ja da je sve što volim privremeno; i znam ja da zapravo ništa nije moje. Znam ja da je Duška zamjena... ali ne znam točno za što; za KOGA; je li uopće zamjena za LJUDSKO biće? A isto tako znam: Duška je LJUBAV. Prava pravcata. I sretna sam što je imam - tu ljubav. I zbog te ljubavi spremna sam se odreći Duške ako tako ikada bude bilo bolje za NJU.

A takvu ljubav s ljudima nikad nisam doživjela: ni s roditeljima, ni s mužem, ni s ljubavnicima. Nikada nitko nije MOJ interes stavio ispred vlastitog; ja svoj jesam, a onda mi je to žestoko dopizdilo. Međutim, nije to rezultiralo akcijom, a ne, ne ide to tako lako, dopizdi ti nešto pa ti to promijeniš i sve pet... Ma kakvi! Roditelje sam podnosila do kraja njihovog života, a bili su grozni, oboje, ne zna se koji gori, ajd, muža sam pred smrt ostavila, ali sam ga dadiljala sve do posljednje kapi snage, a on, taj moj vrli muž, koji me volio "više nego išta na svijetu" i koji bi "sve za mene", eeeee, njemu nikad nije palo na pamet da išta učini za mene i za moj interes ako nije bilo podudarno s njegovim, ma kakvi, ni kad je bio zdrav, a kamoli kad je obolio. Da me stvarno toliko volio, otjerao bi me; ili uopće ne bi nikada ništa ozbiljno sa mnom niti započeo. Pa ljubavnici... ajd, imali su blistavih trenutaka, ali na koncu konca uvijek bih odlučila ja, a to nije baš velikodušno, suočiti nekoga sa svim nedražima ćoravog posla i još mu uvaliti raščišćavanje i odvajanje. NITKO me nije štedio; a ja - svakoga koga sam imalo voljela. Čak i kad sam JAKO MALO voljela.

I čak kad se riješiš svih tih ljudi koji te nisu voljeli onako kako bi voljela biti voljena - kad umru, kad odu, kad ih otjeraš - još nisi gotova, još ima posla: treba OPROSTITI. I sebi, i njima. Treba prežaliti: vrijeme koje je moglo biti bolje utrošeno, trud, nadu, bijes, propuštene prilike... Treba shvatiti da bez oprosta nema tugovanja, a bez tugovanja nema SLOBODE, od njih, tih konkretnih ljudi, od njima sličnih ljudi, s kojima nerijetko repriziraš slične situacije e da bi se uvjerila može li ili ne može bolje uz neke varijacije, od SEBE, takve neslobodne... Oprostiti se MORA. Kad su ljudi važni; kad su događaji presudni. MORAŠ. Zbog SEBE, ne zbog njih. (Zato bezveznjacima ne moraš - to odjebeš i zaboraviš.)

Ni oprost nije lak. To je suočavanje sa sobom, prije svega. Jer, prvo sebi moraš objasniti sebe koja se našla u toj konstelaciji, i to sasvim nepristrano, vidjeti koliko si joj pridonijela, koliko si kriva (da, kriva, jer uvijek jesi, čak i kad to nije politički korektno reći, ali jebiga, politička korektnost je tak i tak smišljena za one koji ne znaju misliti, da ih čuva od opasnih ideja koje bi vrlo lako mogli pretočiti u opasne postupke; mi pametniji smijemo pomisliti da smo krivi za svašta, ali ne za SVE - jer nikad nismo baš sve skrivili, to je specijalnost dežurnih kontrolfrikova); pa se onda pozabaviš onom drugom osobom, i to s puno sućuti, s puno razumijevanja, ono, uđeš joj pod kožu, živiš u njenoj glavi, i tak pomalo skužiš zašto, i kako je toj osobi bilo sasvim moguće, štoviše, sasvim neizbježno postupiti baš onako kako je postupila... Pa i situacijom se baviš, čime te primamila, zašto si se u njoj našla... I tek kad ti je sve to jasno, kad sebe osudiš za ono što si skrivila, kad drugome pripišeš točno onoliko krivnje koliko zaslužuje, kad situaciju sagledaš i u onome što si mogla kontrolirati (a nisi), ali i u onome što nisi mogla (a možda jesi, bar donekle), onda tek možeš oprostiti. I oprostiti se. I otići.

Slobodna.

(Oprostila sam svim važnim ljudima. Osim boži i krelecu. Ali, radim na tome.)

I što je sad lijepo, što to blješti u svim ovim mukama? Sloboda. ZAHVALNOST.

Zahvalnost za svaku trunčicu dobrote, za svaki trenutak veselja, za samo postojanje bića, predmeta, mogućnosti od kojih ti je lakše, radosnije, od kojih ti je, ukratko, LIJEPO ŽIVJETI. Da mi je život bio lak, bih li se toliko veselila svojoj kuhinji, Duški, tišini u stanu, razbuđivanju u toplom šlafroku, poslu koji znam jako dobro odraditi, plaći koja nije dovoljna, ali je objektivno jako dobra, zdravlju koje nije savršeno, ali ja funkcioniram, ja se krećem, ja radim, ja se radujem, ja mogu sama, a kad ne mogu, ima ljudi koji pomognu, i njima se veselim, i njih cijenim, jer zapraf ih ničim nisam zaslužila, našli su se tu, i našli smo se, i odjednom ustaju ranije zbog mojih prozora, ili mi peku kolače, ili me smire da će oni uzeti Dušku, Kafku i Čili ako mene nešto strefi... I ne, nisam im oporučno ostavila stan. Nikome nisam. Zajebavala sam vas, sve zajedno. Poslala sam mail, koji svaki moj nezaslužni krvni srodnik može osporiti. Ako se uopće potrudi saznati da sam umrla.

I tak... Ja sam vam kronično usamljena: premalo je ljudi koji uopće mogu pojmiti ovaj tekst. Ili bilo što iz ovog teksta kad to kažem sažeto i jasno. I sama sam. Nemam nikoga tko bi morao ili htio iz ovog ili onog razloga - materijalnog, emocionalnog, ugovornog - ispreplesti svoj život s mojim; ili se imalo zabrinuti ako ja nisam dobro, ako nisam sretna. A opet, iako se povremeno jako prepadnem, i jako rastužim: ja sam vam SRETNA.

Možda zato jer dobro brinem o sebi; možda zato jer ja SAMU SEBE volim; možda zato jer se sebi sviđam, zbog svog tog truda, zbog svih tih patnji koje sam ne baš nesebično, ali u konačnici velikodušno, podnijela da bi bilo dobro NE SAMO MENI; možda zato jer mi nije dosadno, jer kad konačno preuzmeš odgovornost za vlastiti život, ono, svakodnevno življenje, za okus klope, za čistoću stana, za lovu na računu, za timar ljubimaca, za vlastitu zabavu, zapraf se nemaš kad dosađivati, osim u onim rijetkim i jako ekskluzivnim trenucima čiste dokolice, a ja te najčešće ipak radije iskoristim za neku kreaciju...

I zato sam srebrna.

Valjda ću doživjeti i svoje zlatno doba.

dirnula me iskrenost i krhkost. draga vega puno sreće želim

A ja tebi zahvaljujem na hrabrosti da prva i jedina iskomentiraš :-D

Srebrna kosa je u trendu, srebrna je i platina, nijanse poludragog do dragog kamenja, eto budi nam sretna ,meni je drago da si sretna i ne samo meni. Šaljem dvonožne i četveronožne zagrljaje, (kosmate,+ pernate+ kožne)...ajme zamisli da se sada grliš do kasno u noć ili do zlatnog doba i u blaženom miru spavaš, znaš pobrojat koliko zagrljaja ti šaljem? :-)))))))

Jooooj, bis, ajme, nisam se spremila za tolike zagrljaje! Ja u šlafroku i vonjam po (neskromno - izvrsnom) kelju! Ali, ako vama to ne smeta, ja se dam i uzvraćam koliko god mogu :-DDDD

:-)))kasno, ja slala, ne smeta šlafrok a kelj... kelj volim, samo što mi ga zabranjeno kuhat ga do daljnjega.:-(

bila sam u bauhasu, kupila si 2 vrsti narcisa, tulipane4 i crocuse, i presretna sam i ja;-)

idem kuhat sada mazmaz za ljubimce a tebi sam već slala;-)

Eh, jedva čekam da dođete i upoznate moje cure. Ali, ponesite jelovnik, kod mene se svašta kuha! :-D

LOL hoces se i meni zahvaliti na hrabrosti ako kod tebe ostavim komentar?
Ti si valjda nekakva babaroga bloga i ko kod tebe nesto zapisa postaje Bloski obiljezen za vijeke vjekova, amen?
Zar dozvoliti bloskim dusebriznicima da ostanu bez posla? Sto bi oni jadni trebali opet na ulicu, a ulica ih odgojila (da je bar ona)?
Zar nismo imali vremena odrasti od upisa u OS?
Dobro ih nekada sprasis, ali sprase i oni tebi. Kako bi moja draga blogerica mai tera rekla, pa ste si egal.
Zar bloski sud podobnosti procjenjuje blosko-ljudske kvalitete po tome tko gdje komentira?
Najbolje bi bilo da vratim svoje krpice i povucem se u rupu da me ne dohvate kulturkampfovci i kaznjenicke bojne.

Lepo.

Sazeno, posveceno i dirljivo.
Respekt za ulozeno vreme.

Primetiti se daju velikim slovima, a valjda si ih zato i istakla, napisane reci, koje, kad se stave u jednoj recenici, imaju sasvim posebni smisao celog teksta. Bravo.

sad sam vec dosdan, ali komentiram na otvorenim aktivnim zapisima bez obzira na autora.
Pozitivac mi je objasno da mu e dolazim na zapis ako nemam picku i kako me priroda nije istom obdarila ne komentiram kod njega i blogerice koja me stavila na ignor jer zna i ima pouzdne podatke da sam vega.
Sto bi pucki blog reko, u ovom trenutku ostala si mi samo ti.

posudit ću dio tvog teksta, jer ne bih znala sama.

bud...onaj gornji komentar (tvoj) potpisujem od A-Ž

a vega ?
uvijek..ali baš uvijek pročitam sve njene zapise
i komentare
najčešće nemam što dodati...jer sve što bih rekla
bio samo nepotreban dodatak :))

...nedostaje bi iza bio :)

Ah Vega, nezamjenjiva. Sve ove godine od kad sam otkrila Iskricu tvoji su mi blogovi obvezna lektira. Iskrica bi ti trebala plaćati da pišeš ovdje.
Pogađaš me posebno ovim tekstom ravno u sridu.
Sve što promišljaš o starenju i mirenju sa sobom i svijetom oko sebe znam i potpisujem no svejedno šlampavo starim i šlampavo se mirim, najblaže rečeno. A grubo rečeno glupo se i tvrdoglavo ne mirim sa starenjem i svim što ono donosi/odnosi. Ne mogu se pomiriti. Okrutni su i nenadoknadivi gubitci koje nosi sa sobom. Koliko god racionaliziram vrištim: Fack you starost!!! Kažem ja onak ko osveta malog mrava:P
Jer s vragom mi se ne potpisuje savez.
Tvoj je tekst izvrsna lekcija. Najbolje lekcije drugima su upravo one kojom izricatelji svojim primjerom dokazuju njihovu vjerodostojnost. Najbolje lekcije su iskrene i u prvom licu.:)
Eto zbog ovakvih tekstova ti se desi kad te sretnem slučajno u gradu da te zagrlim i poljubim, ne mogu se suzdržati jače je od mene. Zagrljaji i poljupci brži su od promišljaja. Sebični zagrljaji i poljupci i sebično hvala :)