Ručkić krčkić

Prolazim ja danas pored studentske referade na poslu, kad li mi mahne naša referentica: "Čuj, Vegili, imaš neku luđakinju", veli ona meni. Ja se trgnem, u svojim grupama nisam zapazila nikakvo biće koje bih tako razvrstala. "S kojeg studija?" pitam. Kaže ona, "Ma to ti je neka baba, ima 60 godina, došla je ovamo neki dan da se ona hoće žaliti dekanu jer da ti maltretiraš sve živo na internetu." Hehe, počne mi svitati, pa pitam: "A je li gospođa rekla kako se zove? Koju studijsku grupu pohađa?" Skuži ova moja da mi brk titra od smijuljenja pa raspali: "Moš misliti što ta pohađa, birtije, bazdila je kao bačva kad je došla, vidi se da je ne samo pijana nego i totalno luda, naravno, nije htjela reći ime, a kad smo zatražili broj telefona, kao, mi ćemo se njoj javiti kad dekan bude slobodan, ni u ludilu, odmah je zbrisala. Ali, tek toliko da znaš: imaš luđakinju".

Kad je rekla 60 godina, prvo sam pomislila da je mai prolupala. Ali, nisam je odmah stigla ispitati, žurila sam na predavanje, tak da dođem kasnije po drugu rundu: ne, nije mai, ova je mršava, smeđokosa, ima kosu svezanu u konjski rep... Zvuči nekome poznato? Meni da. Ista ona koja je prije nekoliko godina poslala anonimno pismo kao kakti "moja studentica" i optužila me da "studente diskriminiram po kriteriju gluposti" (A što drugo rade profesori? Samo kaj se obično taktičnije izražavamo.) E, onda joj je to prošlo, jer po zakonu se studentske pritužbe istražuju čak i ako su anonimne, ali blože mili, zar ta stvarno misli da uživo može proći kao studentica??? (Istinablog, kad sam je upoznala, prije nekih 5-6 godina, imala je 40, izgledala je kao da ima 45, a navodno je fakat još uvijek studirala svoj prvi i jedini studij.)

I tak vam je to: fakat imamo luđake. Zla ne sluteći i naivno ih steknemo i onda ih imamo, hebga. "Kaj bi ova htjela od tebe?" postavi logično pitanje naša referentica. Kajaznam. Da joj budem najbolja frendica, valjda... A ako neću, da patim. Valjda. Pazite, ja se te osobe nisam ni sjetila ima blog-blogu 5 godina, a ovoj nije mrsko potegnuti do mojeg posla, a nažalost zna gdje je.

I tko je sad tu lud? Takva ili netko tko je suicidalan, ali ode na liječenje? Netko tko koristi nekog takvog sličnog, koji piše o suicidalnoj osobi insinuirajući da je to nekakvo veliko otkriće, premda je suicidalna osoba sama pisala o svojim problemima, i svaka joj čast zbog toga, pa onda takva nekakva stalkerica kakti osudi ludaru koja joj je pisala, ali ne propusti višekratno sve napisano nakeljiti na blog... I takvi se NE liječe. Self medication, valjda, čašica tu, čašica tamo, pilule za lilule i tsl. I beskrajna vrtnja u uvijek istom krugu uvijek istih opsesija uvijek istim ljudima.

Fakat imamo luđake.

"tko je lud,ne budi mu drug"..zato rijetko i komentiram...ovdje.
( podlo i bezobrazno,sad si se spustila na razinu one o kojoj je tekst )

Ajooooj, bezo, a ja sva jadna bez tvojih komentara...! Pa što ću, pa kako ću...? Da još malo povisim uredsku stolicu, ha?

A gle gore lude babe što leleče. Ni ta nije daleko od ove u zapisu: neki dan ja napišem blog, netko se referira na taj blog, a The Baba (sada pozitiva, valjda na cirozu jetre) brže bolje na telefon, da šta ova ima komentirati moje blogove, da koji je to način...

E vidite, takvi meni fakat nisu jasni. Ali fakat. Jel to narcisoidnost ili tako dubok kompleks manje vrijednosti da SEBE prepoznaju baš u svemu i da baš svaki postupak ili komentar shvaćaju osobno? I da im onda nije mrsko izaći iz okvira ekrančića i zapraf se uvaljati u neku govnariju.

Je, sama sam si kriva što sam si priuštila par ludara, ali nekak se baš ne grizem zbog toga: bila sam neiskusna. A neiskusnim ljudima nije pojmljivo drugačije ponašanje od onoga koje poznaju (vlastitog ili tuđeg) sve dok ga ne upoznaju. A kad se to desi i kad spoznam s kim imam posla, onda s tom osobom više ne želim imati posla. I to je to. Kraj priče, s moje strane. Ne bum im dolazila doma, na posao ili zivkala prijatelje, a kamoli bloške komentatore; ali komentirati hoću, zašto ne, sve napisano je izvan osobe i slobodno za procjenu.

Zapraf mi je žao ovih ludara, ove iz zapisa i ove iz komentara: obje su bistre žene. Mogle su sve što su htjele, intelektualno, obrazovno, statusno, financijski... Ali, neki kurcšlus ih je sjebao. Možda ga nisu same skrivile, ali baš zato i utoliko više mi ide na jetricu opanjkavanje osobe koa priznaje svoje probleme i bavi se njima. Za TAKVU osobu navijam; a za ove dvije samo čekam partu.

*koJa

I kaj sad babu jebe, npr.? To kaj ja ne znam čistiti solnom kiselinom. Pa, ne zna ni ona engleske nepravilne glagole, npr., a ja ih znam. Da ja provodim vikende čisteći tuđe sanitarije, vjerojatno bih bila majstorica od solne kiseline. Ali, nije mi se moralo, hebga, unatoč svim mojim kurcšlusima i problemima, jer se nisam liječila alkoholom i pilulama, nego snagom volje, uvida i uz pomoć stručnjaka. I je, sad se moram uputiti i u kiseline, i uputih se, i očistih što sam trebala. A pride znam i 470 engleskih nepravilnih glagola.

Kaj je još jebe...? Aha, kaj ja jedem. Pa, jedem ja i sarmu, ali je sama skuham, ne šalje mi mater autobusom. Evo, upravo stoji na štednjaku i čeka da je podgrijem za večeru, jer sam umorna i gladna kao kurjak, a ne kućni pas. Jedem i kozice, i lososa, i škarpinu, ukratko, jedem sve što volim jer mi nije žao love za to. Ali zato nemam neku babu da mi čisti solnom kiselinom po stanu.

I još nečeg mi je žao zbog ovih ludara: nemam više povjerenja u komplimente na Iskrici. Čim mi netko pošalje udvoritu poruku, odmah je izvan svakog razmatranja. I to zato jer su sve ove (i baba, i vječna studentica, i pašće im) počele na isti način - bezočnim laskanjem. Na babino sam pala jer mi je njena pojava toliko jako odudarala od pisanja na blogu da sam pomislila kako je sve moguće, na vječnu studenticu zato jer je bila trijezna prilikom naših prvih 3-4 susreta, a na pašće blogme više nisam, a da jesam, priča bi se ponovila. A jadna pašće! Zapraf, nju sam otpisala već nakon njenih prvih zapisa, ove prve dvije su bar elokventne, a ova jedva nekaj sklepa.

A žao mi je i njih: zaista vjerujem da su beskrajno odane sve dok im ciljna osoba pomaže održati predodžbu koju žele imati o sebi. Ali ne mogu one to unedogled, naravno, kao što ni ja ne mogu unedogled prešućivati raskorak između njihovih projekcija i stvarnosti. Pa onda puknu. I nikak se sastaviti. Sa sobom. A misle da bi bile čitave da sam ja (ili osoba X) drugačija prema njima.

Zanimljivo mi je i to što takve osobe imaju zapraf prilično dobru prođu u digitalnom svijetu, željnom odmaka od rutine. A valjda ovamo dolaze i raznorazni thrill-seekers (tragači za uzbuđenjima), koji ih ne pronalaze više u svojim mlohavim bedrima i tromim sinapsama pa jedva dočekaju takvo neko mahnito čeljade da malo živnu bez vlastitih rizika.

Dolaze i oni koji fakat riskiraju. Ali, sad ipak moram k svojoj sarmi, pa na svoj trosjed, pa pogledati kaj mi se snimilo, pa u veliki krevetac... Jer sutra opet moram u svoj akademski svijet diskretno pomaknutih i istinski inteligentnih ljudi, u koje se ne zaljubljujem, eh hebiga, ali ni u ovdašnje se nemrem, e hebiga, a zbog crva sumnje da bih si fakat trebala priuštiti lijepog i glupog jebača jer sam ja sama dovoljno pametna za oboje, i zbog kritike da moje uvjerenje kak mi glupost nikak nemre unaprijediti život pa sam u njega prepustila raznorazne gluperde, i zbog vlastite spoznaje da je moj svijet vrlo monolitan i napučen uglavnom istovrsnim materijalom, pa sam se upustila i u upoznavanje drugačijih, dakle, zbog svega toga što sam mirne duše mogla preskočiti da sam znala da mi ne paše - a znala sam, pa sam se pokolebala, i sad opet znam, za sva vremena - dakle, zbog svega navedenog, ja vam trebam hranu, odmor, zabavu i opuštanje neke sasvim drugačije vrste nego što je Iskrica WebLog. Večeras. A sutra bute mi i vi dragi.