Ručkić krčkić

Takva mi je nekak ova zima: zimsko proljeće, zimski sladoled... Doživljavam je kao sentiš, kao uspomenu, a ne kao moje sadašnje vrijeme. Sretna sam zbog sunca, prija mi, veseli me manji trošak za grijanje, a s druge strane, izvlačim mucaste dekice, obavijam krznaste šalove i prsluke oko sebe, spavala bih, jela slatkiše, i učinim to, ali ne, ne ide, prosvrdla mi nemir pa ustanem, ostavim pola Milke noisette, promuvam se... Uz osjećaj neizbježne katastrofe.

Jer jest, ovo je katastrofa. Prirodna. A opet, ako već izumiremo, onda bolje uz veselje, zar ne?

A zimski sladoled mi nikad nije bio fin. Iako bih ga kupila, odmah, da ga sad negdje nađem, iz čiste nostalgije. Za onim zimama u groznim kapama, teškim slojevima džempera, nespretnim rukavicama i ocem rumenim od kuhanog vina, a majkom rumenom od grudanja. I za sanjkama. Otkad se nisam sanjkala! (Nasanjkala se, nažalost, jesam.)

Evo, toliko... Nije blogznakaj. Đuveč je već gotov, Duški se spava jer je dva sata haračila po parku, i meni se spava, a radim danas, točnije, radim na poslu, hebga, a lijepo je kad to ne moraš svaki dan, no ajd, meni se bar tu i tamo sluči da iskusim haj-lajf: ja doma, u šlafroku, malo nešto raduckam na daljinu, a plaćica sjeda...

Ne ide mi slika... Nema veze. Zamislite ju!

A evo... Prošla. :-D

fotka je fora i baš mi se sad jede sladoled ;))