Ručkić krčkić

Neki dan me posjetila moja frendica, "stara frajla" A. Ne znam što je kod nje krenulo po zlu, upoznala sam je kad joj je epitet iz navodnika vać jako dobro pristajao i kad je već izgradila bedem tzv. "visokih kriterija" koje je nemoguće ispuniti e da bi opravdala svoj solistički status: žena je zgodna, simpatična, vitalna, imućna, obrazovana... Pa nije vrag da baš nikad nije uspjela naći nekoga tko bi joj bar približno odgovarao?!

Dakle, upoznala sam je kad je prihvatljivi kandidat trebao biti točno određene dobi, točno određenog imovinskog stanja, točno određenog porijekla, bez obaveza (štoćereć, stara muška frajla poput nje, i pri tome, narafski, mentalno savršeno zdrav!), točno određene naobrazbe i spektra zanimanja, a pride bi morao živjeti u točno određenim i jedino prihvatljivim kvartovima (!) bijelog nam Zagreba... E pa jebga onda, velim ja - a kaj ti nudiš zauzvrat? Nikad mi nije dogovorila.

Valjda predivnu i predragocjenu sebe. Koju takav kakvog mi je opisala, sve i da postoji, ne bi ni pogledao, osim ako zanemarimo kriterij mentalnog zdravlja, jer mu a) ne bi trebala matrona ili b) ne mora svoj društveni status stabilizirati društveno afirmiranom partnericom, ili c) može on i puno bolje nego što je ona! Može dobit mlađu, ljepšu, vitalniju, bogatiju, obrazovaniju, simpatičniju, ili pak stručak njih, svaku s 1-2 vrline s popisa.

I samu sebe nekak rado od milja nazivam starom frajlom, ali mene to veseli! Nema u tome gorčine, nema izrugivanja. OK, ja sam u svojem frajlinstvu bila aktivnija nego ova moja prijateljica, udavala sam se, useljavala, iseljavala, ljubovala na raznorazne načine, i tak sam si (valjda) dokazala da ja to mogu, ali i da mi nije prevažno, iako je jako dugo bilo jako važno... Ono, "imati nekoga". Međutim, isto tako mi je bilo važno biti dobra u svojem poslu, npr., ili misliti o sebi na određeni način.

E, viš, to "misliti o sebi na određeni način" - to je majka svih zajeba! Jer, neiskusni i neuki kakvi jesmo u formativnim godinama svojeg života, kaj mi želimo misliti o sebi? Ono što imponira DRUGIMA. I OK, nije baš da drugi ljudi apsolutno nikad nemaju ukusa i da im uvijek imponiraju pogrešne stvari, jock, masu svojih postignuća zahvaljujem toj taštini, a masu njih mi i dan-danas dobro dođe, ne samo materijalo i/ili statusno, nego i sasvim intimno, jer me podučilo samodisciplini, ustrajnosti, razmišljanju "izvan kutije" i, na koncu konca, kreativnosti, stvaralaštvu, koje me ozari više nego išta što sam ikada iskusila, uključujući i multiorgazmične ševe s nekim koga "imam". U stvari, to imanje bi obično pokvarilo gušt.

Jer nemreš stalno i za nekog drugog biti kreativna (onda to nije kreativnost, nego automanirizam), a isto tako nemreš stalno multiorgazmirati, jerbo nakon nekog vremena jednostavno više nemaš snage ni za to, a kamoli za nešto drugo. Postaneš tupa ko narkić, ili lotus-eateri. (Za nenačitane, to je Tennysonova pjesma i pokazuje kako te ekstaza izdvaja i osamljuje... otprilike, ono, najkraće moguće tumačenje.)

Međutim, to mišljenje o sebi na određeni način, a taj način određuju npr. društvene norme ili društvene skupine, a ne naš vlastiti instinkt, to vam je jalov posao: taman odživiš komad života tak da neka skupina zine, a onda te neka druga osudi, a u međuvremenu ona prva zaboravi tvoja postignuća, puno prije nego što ti skupiš nova, jer za postignuća treba i vremena, i truda, i pameti, a blogme i sreće, to vam je sve skup kao u nekoj sapunici, nikad nahraniti gladne oči, a svaka sljedeća sezona je sve plića, sve lošija, sve nevjerojatnija... Na koncu se snimi neki prequel, jer više nemreš tjerat dalje po istoj šabloni.

Samo što mi, obični smrtnici, nemremo snimati prequele, niti se možemo vraćati na ishodišta svojih pogrešaka/uspjeha, osim u mislima. Ali ajd, fala blogu da bar to možemo! Jer to znači da nešto možemo naučiti bez proživljavanja svih daljnjih uspjeha i teškoća.

Jer to znači da neke situacije, neka mišljenja (kako svoja, tako i tuđa) jednostavno možemo otpisati, zanemariti i spokojno zaboraviti; jer to znači da možemo krenuti od one točke svojeg života u kojoj uistinu jesmo i živjeti dalje po svojem, po svom instinktu, po svojem mišljenju.

Ako ga imamo. Ako smo ga sposobni sročiti.

Ako ne, vječno ćemo žudjeti "gospodina" koji nas ne bi ni pogledao ako je zbilja gospodin, jer smo mi u međuvremenu postale stare frajle ili sfucane flundre bez imalo pojma o gospodstvu; za koje (ipak!), osim kućnog odgoja i love, treba imati i ponešto duha i otmjenosti duše.

poštena introspekcija
jest malo kroz drugu osobu
al i ona je bila potrebna da bi se to zornije prikazalo

lijepo

Bok, pero!

Zaboravila sam napisati nešto jako važno:

Društveni pritisak na solere, a osobito na nas, stare frajle, je gotovo neizdržljiv. Npr., moj poslodavac se usuđuje konstatirati da ja "imam vremena", a "nemam pametnijeg posla", pa bih mogla nešto njemu odraditi...

Je, imam ja vremena. ZA SEBE ga imam i ne pada mi na pamet da ga utrošim na firmu, ili tuđu djecu, probleme, muževe/žene, i slične preokupacije koje blage veze nemaju s mojim prioritetima. IMAM VRMENENA ZA SVOJE GUŠTE! Svi drugi - odjeb!

Bok Vega
danas ti sve ima svoju cijenu
pa i biti soler

to ti nema puno veze sa poštenjem
već sa solidarnošću

Međutim, masa solera, osobito starih frajli, nema pojma što bi sa svojim vremenom (npr. ako se netko užasava pemzije, eee, to su vam ti štetočinci!) i zato jedva čekaju da se ubace u neki drugi i/ili neki tuđi život, i/ili da ispadnu "nezamjenjljivi" na poslu. Moš mislit kak smo nezamjenjljivi! Ajd, molim vas! Nezamjenjljivi smo samo onima koji nas ne bi ekstra platili ili su odveć lijeni da nađu drugu budalu.