Ručkić krčkić

Jesi l' živa, staričice moja?
Selfie tvoj živi i pozdrav nam šalje.
Nek uvečer nad kupaonicom tvojom
Ona čudna svjetlost sja i dalje.
Pišu mi da viđaju te često
zbog starosti veoma zabrinutu
i da ideš svaki čas na čagu
u svom trošnom starinskom kaputu.

U sutonu plavom da te često
uvijek ista slutnja muči:
kako su na čagi neke mlađe žene
od tebe radije i bolje iz*ebene.

Nemaj straha! Umiri se, draga!
Od utvare to ti srce zebe.
Tako ipak propala još nisi
da neki bogec ne b' opalio i tebe.

Kao nekad, i sada si tupa,
i srce ti živi samo snom,
da što prije pobjegneš od jada
i nađeš neki privremeni fukodrom.

Nemoj budit odsanjane snove,
nek miruje ono čega zapraf nikad ne bi:
odveć rano prestravljena životom,
samo čemer osjećaš u sebi.

I ne slikaj se više. Pusti!
Nema više vraćanja ka starom.
Ta jedina utjeha je tvoja,
tlapnja što u tebi tinja istim žarom.

Umiri se! Nemoj da te često
viđaju onako zabrinutu,
i ne idi svaki čas na cestu
u svom trošnom starinskom kaputu.

Pročitala sad što su tupa i tuplja jutros nadrobile... Blogme, zaslužile su pjesmu!

Tupa se pravi pametna (bezuspješno, kao i uvijek), a tupljoj muž umro kad ga ona "ostavila" (navodnici zato jer živo sumnjam u taj navod, mislim da ta nikad nikog nije ostavila, nego su frajeri to izveli da joj se tak čini kak bi je se konačno riješili).

Ja dobila artrozu od osamljenosti. Pa fakat, kad sjediš i prevodiš, pišeš, istražuješ, zarađuješ za život, nije da se baš družiš u njihovom stilu.

Ali, badave njima išta govoriti... Kao i onom mojem dvorištaru koji je od gluposti zapio obje noge (cuger-dijabetičar). Da to išta može skužiti, imalo bi bar jednu nogu, i/ili bar neku životnu satisfakciju koja ne ovisi o drugima.

Uzimam zalet za sredit kuhinju. Jučer bili gosti, i je, lijepo je to, ali ostane svega... A nemrem kuhati ako mi kuhinja nije sređena. Jednostavno mi nije gušt!

Danas bum teleća jetrica i krumpir-pire. To je fino i brzo gotovo.

A po dućanima rulja kupuje ko da će u ponedjeljak potpop, a ne jedan jedincati neradni dan!

Naravno, zaboravila sam na to i otišla kupovati tek kad mi je uzmanjkalo. A to je bilo danas.

Prodavačice nadrkane. Odem u Spar u Jurišićevoj i vidim da je moj omiljeni toast, onaj bez korice, na akciji. Ali, kratak rok trajanja. Niš onda, zaključim, a onda na najgornjoj polici ugledam svježi i uzmem ga. Prodavačica da nemere, da taj nije na akciji! Pa kaj onda, velim ja, platit ću punu cijenu; e, al ona ne zna kak naplatiti punu cijenu kad je takav na akciji, a najgornja polica je "skladište" i ne mogu ja... Jel? Za svoju lovu ja nešto "ne mogu"? Naravno da mogu! A to kak ste vi organizirali dućan, to je vaš problem. I usput, na godišnjem sam, imam volje i vremena tjerati to do sudnjega dana i Vrhovnog suda ako me volja.


Pa sam mogla. I jesam.

Ah, stvarno svašta... Da nema Iskrice, ja vjerojatno dan-danas ne bih imala predodžbu o razmjerima ljudske gluposti pa bih se ozbiljno naljutila na ovakve bedastoće i uzaludno i uporno dokazivala da JESU bedastoće. Sad jednostavno otkantam. I napravim po svome.

Joj, kak mi se ne da prati suđe!!!

Gle, danas je 13.! Imamo li peh 13. zato jer ga očekujemo, ili zato jer peh čeka 13.?

Ma... Idem ja oprati to suđe. Samo se ne bu, nažalost! Pa ručkić, pa šetnjić, pa ćorkić, pa telkić, pa jopet malo van... Ne na čagu. To mi je bilo dosadno i dok mi je bilo "primjereno". A volim plesati. Samo ne na čagama.

Preferiram sjedeljke. Mala grupica ljudi koja nešto raspreda. Onak, pomalo površno, obavezno duhovito, taman nas je toliko da se možeš malo povući od društva i izdvojiti s nekim, a ne toliko da bi bilo nepregledno i dosadno ako te nitko ne zanima za odvajanje...

I tople noge. Puno više mi se ševi kad su mi noge tople. Ne pretople, to je zapreka, nego aman-taman!

Ajd, idem u kuhinju. Ovdje je dosadno, ali štaš, ponekad dobro dođe... Ugodan dan svima želim!