Ručkić krčkić

Danas bu bio rani ručkić - rano ustala, sve rano sredila, i sad divno miriši! Malo janjčića s mladim krumpirima.

I tak si razmišljam o tome što koga čini (ne)sretnim, i vidim, za sebe znam: zdravstveni i financijski problemi me unesrećuju, ponekad me unesreći previše posla koji ne volim ili ne mogu odraditi onak kak mislim da bi trebalo, a zapraf me gotovo sve (ograda s "gotovo" jer ovo je ovlašni blog, nisam baš puno mozgala) drugo u mojem življenju čini sretnom.

Eh, sad, što je za mene sreća? Jer, vjerujem da nije isto kao i za druge. Paaa, evo, za mene je to veselje, ugoda, opuštenost... Volim samoj sebi ugađati i stalno to činim. Možda nadoknađujem sve ono što su propustili drugi, počevši od mojih roditelja, ali sad to zbilja nije važno, ugađam si, mogu to, volim to, i stalno to činim. Maloprije sam se zapitala kak to da sam s takvom lakoćom prešla preko svog tog izgubljenog vremena u kojem nisam mogla imati ovo što sad volim, i nisam još dokučila odgovor; pretpostavljam da je razlog bar djelomice svijest da više baš i nemam hrpusine vremena za uzaludne ljutnje i beskonačna žalovanja. Uostalom, i nije bilo baš lako, fest sam se potrudila, ali je išlo lakše i brže nego što sam očekivala.

Mislim da mi je jako važno imati bar malo viška: vremena, prostora, čega već... Jučer je kod mene bila žena koja je odrasla u ovako velikom stanu kao što je moj, zapravo je njen bio još veći, ali dobro, bila je i veća familija, a sad živi u 30-ak kvadrata. Uđemo u moju spavaću sobu, a ona klikne "Kakva predivna soba!". Većina ljudi ju smatra prevelikom. Jer, za spavanje zaista ne treba puno, najbitniji je krevet. Ali da, ona i ja razumijemo čar viška: taj prostor koji ne sputava, nego otvara, koji puniš snovima, ili jednostavno uživaš u tome što ga ima. Ja uživam u tome što ga ima. I ne, ne ispunjavam ga predmetima - baš puštam neka ga ima.

Moj mali pas. Mala osobica pred kojom je, vjerujem, još puno vremena. Konačno netko s puno vremena! Vesela, otvorena, privržena, mazna... Uz nju ne mogu dugo biti mrzovoljna. Mačketina je druga priča, ona je podsjetnik na moja prošla vremena, na njihovu raskošnost iskustva, ćudljivost, grčevitu borbu za svoje, svoj teren, svoje vrijeme, svoj status, ali i na ono mekano, blago, preduće, koje, srećom, nikad nismo izgubile, ni ona, ni ja. Sve češće ima pundravce u dupetu i bude jednostavno veselo munjena, kao i Duška; kao i ja. I ptičica, samodovoljna u svojoj krleci, spremna na drugačiji zvuk za svaku od nas i za sve što dopire do njenoga doma. Vječna graditeljica i inovativka: ne biste vjerovali što je sve u stanju složiti od ostataka svojih štapića sa sjemenkama!

I tak... Boli me grlo, boli me zubno meso, desni sinusi su mi krcati, artroza isto zeza na desnoj strani... Brine me to! A opet, nema panike, začudo! Ponekad proživim paniku u snu, a onda je redovito širi moja majka. Ta je fakat bila jeziva štetočinja u mojem životu. Vjerujem da je njezin bio još užasniji od mojega, ali nije mi to baš neka utjeha. Žao mi je što nisam pronašla neki način da je se čiste savjesti riješim još davno. Bez udaja i sličnih "mostova". Da je jednostavno otpilim. Ili - još bolje! - materijalno zbrinem i otpilim. Ali nisam. A samo otpiliti je nisam znala. Ne fali mi. Štoviše, sjetim je se svakog dana, i svakog dana mi lakne što više nije sa mnom.

Eh, tak, sad sam malo pojačala temperaturu u pećnici i janjčić će biti gotov za 10-ak minuta. Nemam planova za ostatak dana... Čeka me ugodna praznina, ugodan višak. Ziher ga neću ispuniti bezvezarijama.

Glavno da je nepoćudno! Neka. U slast vam bilo, a meni, blogme, fakat jest ;-))