O životu

Dani se nižu jedan za drugim.I dalje sam ovde,daleko
od svoje kuće,daleko od komšija,daleko od svoje
djece,unučadi.Istina,nisu oni mene zaboravili,dođu
oni da me vide,brinu se o meni,plaćaju mi dom.
Ne mogu reći da mi je loše u ovom domu za stare i
nemoćne,no ja želim svojoj kući,želim dočekati
svoju djecu,unučad i komšije u svojoj kući.Želim ih
ugostiti i počastiti.Želim ići tamo gdje sam se rodio
gdje sam odrastao,kuću napravio,djecu odhranio.
Navikao sam na taj seoski život i rad.Ovde ništa
nije moje,ovde nisam svoj.Znam ne mogu kući jer
se tamo nema ko brinuti o meni,a ne mogu sam.
Djeca su otišla trbuhom za kruhom,znam morali
su,moraju prehraniti svoje obitelji,moraju pomoći
meni,nije ni njima lako u tuđini.Ponekad poželim
umrijeti,da ne budem nikome na teretu.Ovde
umirem polako,no što ću,iz ove kože se u drugu
ne može,što je tu je.Ostaje mi jedna utjeha i nada
nada da će sve ovo uskoro proći i utjeha da me
nisu zaboravili i da me posećuju kad god mogu.

PS Posvećeno nekom meni dragom.

nije ni iskrica za bacit. važno ju je otkriti na vrijeme. zamisli koliko ljudi ni ne zna za iskricu a ponadasve za weblog.

Nezna ni on,nezna ni za kompijuter i internet
a kamoli za iskricu.

kako je to tužno...

Tužno da.Ovo je priča samo jednog od mnogobrojnih
roditelja koji ostare i obole.Čovjek o kojem sam pisao
ima sreće da nije zaboravljen.Postoji mnogo ljudi koje
djeca ostave u domu i ne posjećuju ih.
Postoji mnogo ljudi koji su odrasli na selu i znaju samo
za rad,ne znaju za internet,neznaju živjeti u gradu i
domu.Ovo je priča samo o jednom od njih.

Postoji mnogo onih koji ne mogu u dom (finansijski)
i koji umru sami u kući ili stanu bez pomoći svoje djece.