;)

Naša kuća nema krov

,, Nadsvođeni vjetar. Može li se to, sestro?
Naša kuća nema krova. Tvoja šminka ispada iz ladica. Družiš se sa lutalicama iz kvarta i ujutro donosiš njihove priče. Uz kavu, zvuče gotovo boemske. Cijela zemlja je na polomljenim koljenima, ali na nogama. Ište se kruh i igra. Ti to znaš. Kupaš se u 12 h. Pereš sa ramena priče koje otječu. Miješaš gel za tuširanje od avokada sa suzama. Zapele su ti u pupku. Vrištiš na selfijima. Šutiš nakon kupanja, a onda ideš u sklonište za napuštene pse. Šetaš ih i promatraš. Ti, napuštena razumiješ njihov tajni jezik. Vraćaš se i jedeš, pola kifle i špinat. To će biti dosta. Cesta te zove. Izlaziš potpuno našminkana. Ne vidim ti lice više. Gubiš se u gužvi. A tako malo ljudi. Od tako sitne rulje stvorio se čep. Biće da je zbog zgusnutih sokaka grada. Imaš prijatelja koji svira jazz. Ne izlazi iz birtije. Ljeti bere jabuke sa svojima. Tamo je i Irena koja prodaje kineske igračke. Ne podnosiš Irenu. Okrećeš se i izlaziš. Sjedaš na klupu. Prilaze skitnice. Fektaju kune. Gladna si. Nailazi Mario. Vodi te na pizzu. Poznaješ sve u svojoj ravni. Pita te: Pišeš li? Kažeš mu: Moja kuća nema krova, brate! Kiša je ušla u slova i smočila ih. Obrisala si maskaru papirom. Obrisala si trg. A tako lijepo opisan trg tvog grada. Mario kaže da brine za tebe. On bi te htio oženiti. I on voli izgubljene psiće. Koji bi drugi povod bio. Umrijet ćeš mu na rukama uskoro. Opireš se pozivu na čaj kod njega. Ne treba ti čaj. Mario ima pouzdane ruke. Možda bi mogao sagraditi krov tvojoj kući.
Naša kuća nema krov, sestro! Granata ga je odnijela. Naši žele da se vidi do kraja vremena. Dok ne umru i njihov porod s njima."

za ovaj zapis vrijedilo mi se logirat! tnx na ovom zapisu (pretpostavljam da je tvoj, jer nema navoda?)...prekrasan je!

Mai? Treba li ?

"Pitaš se šta sam ti danas spremila?
Vijenac od maćuhica, zelenu akrilnu boju na majici, pretapanje kiše preko koljena, trzalicu za stih, potkovu za sreću, kavu bez šećera i slatko od višanja. Zatim sam digla jedra i otplovila cestom na Mali Lošinj. Kiši i tamo, pa sam pripremila šator. Očekujem te.
Kad dođeš naglas ćemo čitati M. Duras. Ti ćeš crtati simbole. Ja ću pjevušiti i fućkati. Popit ćemo dve čaše crvenog vina. Naći će nas galebovi na obali i čuditi se našem hihotanju. Nadglasat ćemo ih. U to sam sigurna. A muzika vjetra i soli neka svira. Nek nas nosi.
Ne zaboravi fotoaparat. Slikat ćemo kamenčiće i školjke. Vratiti ćemo se u djetinjstvo, u onu ispucalu boju tobogana. Prva se spuštam ja, onda nastavljaš ti. Imamo i kredu. Možemo i gume, mada sam ja preteška za skakanje. Ti zato skači, ja ću gledati. Upisati ćemo istu osnovnu školu i sjesti zajedno u prvi red. Onda ćemo skupljati petice i lansirati se u gimnaziju. Kad napokon završimo fakultet, bit ćemo nezaposlene posvećenice poezije. Vidiš li ti što i ja? Taj otklon.
Jbg., mala M. Snalaziti ćemo se s onim što imamo. Dugačkim, ljekovitim, katarzičnim rečenicama. Tko zna dokud će nas dovesti.
L.L.

Sanjam jedan svijet. U kojemu su svi isti. Ali znam da on ne postoji. Znam da ce uvijek postojati crno i bijelo. Jedni ce graditi, drugi rusitii. Jedni ce se smijati, drugi ce biti tuzni. Znam da su jedni oni koji stvaraju, dok su drugi oni koji ruse. Jesu li negativci ovi koji ruse? Nisu. Oni stvaraju temelj onima koji grade. Jesu li negativci ovi koji grade? Nisu, oni grade, da bi i drugi mogli rusiti. Sve, bas sve je pola pola. Bez Istoka nebi bilo lijepo sunce na izlasku. Bez Zapada zalazak bi bio nocna mora. Procesi stvaranja i odrzavanja Civilizacije je ponekad naporan posao. Nezahvalan, ali zdrav za DNA. Hocu li se ikad opredjeliti. To nemogu. Ja sam centar. I razumijem i volim i lijeve i desne.

Samo budi iznad svega, to je dovoljno :))