Ručkić krčkić

...crno vino pijuckam (tikveški vranec za 24 kune - izvrstan!) i svašta si mišljuckam...

Prvo o sebi, naravno: kak sam si dobra postala! Zbilja jesam. Brinem o sebi onako kako nikad nitko nije, olakšavam si što god mogu, a nisam se raspustila. Opustila jesam.

Evo, jedan od prilično neugodnih problema koji me muče jest moja artroza. Trenutno mi je upaljeno desno koljeno, i to je tak, sve dok je vrijeme vlažno (a stalno je) i dok ga opterećujem, neće proći. Čak i kad prođe, ne potraje, ili onda zeza lijevo. I sad vam ja ne znam koji su mi dosezi, do kojih udaljenosti mogu a da se ne preforsam. Stvarno ne znam! Prije sam sve obavljala pješice, a nedavno, odoh do Bogovićeve i više ne znam kak ću se vratiti, tramvaj nije vozio Jurišićevom, vruće je, ne želim okolo-kere-pa-na-mala-vrata, ni taksijem, a još manje tramvajem. Niš, sjednem malo, odmorim, ali nije to baš spas, nemrem nasred ceste dići nogu na stol, a to mi je najugodniji položaj. Ne znam koliko mi je trebalo da stignem doma, ali jako, jako, jako predugo... A nisam čak ni nosila ništa teško. Brine me to!

Danas, moj klasični obilazak kvartovskih špeceraja, s kolicima, ne dam se ja zeznuti da idem "samo po to i to", znam da ću nakrcati. I glečte, što je veći izbor, to je kupac pohlepniji: ide mi na žifce Interspar, povrće im je koma i skupo, izbor mesa slab, kruh valja samo u onome koji mi je najudaljeniji, fali mi Billa, a i ta mi je išla na žifce, oni Clever proizvodi su im fakat bili dno dna, osim alkoholnog octa, koji je bio isti kao i svaki drugi ali puno jeftiniji, no, mesa je bilo raznovrsnijeg, povrće je bilo ako ne svježije, onda bar jeftinije, a imali su i neki kruh "rustico", nije baš bio bogznakaj, ali za prvu pomoć, da ne hodam sad okolo, mogao je proći. Na koncu, sve češće završim u Konzumu, živoj depri od dućana, ali tu imam neke svoje proizvode u pravom omjeru cijene i (ne)kvalitete, npr. pastrvu iz uzgoja, neočišćenu, izvaganu i zaračunatu po vagi, dobar ajvar (ajd, taj je fakat skup!), lungići (ima i malih)...

Ondje danas popizdih zbog vrećica na povrću: nema! Stavili neke metar dugačke škarnicle, valjda za kruh, i to francuz. Velim prodavačici, a ona cijelu tiradu o tome kak nemaju, kak ona posuđuje, pa to isto ponovi i sljedećem kupcu, a i onome poslije njega... Kužim ja nju, ali ona tu ipak prima neku plaćicu, a mi ne, i kaj sad mene briga za to kak se oni snalaze za vrećice...?! Snizi cijenu robi ako kupcu ne pružaš isto što i drugi dućani, pa da vidimo, a ne da se ona na kupcima psihoterapira. Ja bih za takvu spiku na svojem poslu dobila opomenu pred otkaz, a onda i otkaz, da nastavim.

Ukratko, skrhah hrpu love za "elementarni šoping", kako jutros napisah uz slikovni blog, i onda opet isti problem: kak ću doma? Boli. Vraški boli. A paz, nije u tim kolicima bilo bogznakaj: boca ulja, boca mineralne, velika nutella, 3 paprike, 3 mala lukca, 1 lungić, 1 pileća krilca, 1 miješano mljeveno meso, nekakve krpe za pranje i 4 velike spužvice (male ne valjaju, potrošiš više deterdženta za suđe jer se brže ispere), vrećica čokoladnih bombona, 1 smrznuti gamberi, kruh, ma kajaznam, nemrem se sad sjetiti, mislim da je to uglavnom to, možda još poneka sitnica. Sve u svemu, možda 6 kila.

Vrlo, vrlo polako, stigoh ja doma. Boli za pozvizdit, a moje krznašice mi se bacaju pred noge, ajd mazi, ajd pozdravljaj, ajd davaj mitologiju... Joj! Neću tabletu, možda prođe i bez. Zadnjim snagama ufrižideriram ono što se moralo i sjednem za komp, s nogom na stolu. I mislim si, tko će sad još i kuhati...

I viš, tu sam si dobra: odmah sam si oprostila eventualno bacanje pripremljenog za ljubav bržeg ručkovnog uratka. U sekundi sam smislila brzo i fino, iako ni prvobitni plan ne zahtijeva osobito puno vremena. A sad, kad sam malo odahnula, sad ću ipak taj, prvobitni, samo skraćenu verziju: bez povrtnog priloga. Ima rajčice, ima ajvara, nekaj već bude. Ogladnit ću pa će mi tak i tak sve biti fino.

I sad mi je tak strašno žao mojeg starog šaponje!!! Kad je on bio star, ja još nisam bila. I nisam ga kužila. Koliko puta sam ga cuknula, ili natjerala još malo dalje... A nije mogao. Fakat nije mogao.

Njemu sad više ne mogu biti dobra. Ah. Valjda sam bila dovoljno dobra. Volio me; jako me volio. Veterinar je rekao da se najtanjom mogućom niti držao za život. Valjda zato jer me htio usrećiti. Uvijek me htio usrećiti.

Sad samo sebi mogu biti onako dobra kako nisam bila drugima; i kako meni nitko nije bio. I Duški. I Kafki. Kad god skužim. A čak i kad ne skužim.

Idem kuhati.

Meni su koljena donekle popravili u Lovranu u Ortopedskoj bolnici, dr.prof. Tudor, pa ti ga se usuđujem preporučiti.