O životu

Kad sam vidio da je komentar predugačak odlučio sam da
ovo bude moj blog zapis.

Navela si me da se nasmijem.Da se nasmijem sebi,a ne
tebi.Da razmislim o sebi i svom iskustvu.Ček imam 58 skoro
59 godina,od toga sam nekih 43 solo.Nekih 5 godina u vezama
ukoliko ih uopšte mogu tako nazvati i 10 godina u vanbračnoj
zajednici.Sada kad razmislim,prvih 20 godina me veze nisu
ni zanimale,osim onih rodbinski i prijateljski.Zatim skoro 10
godina kada su me zanimale i kad sam mislio da znam što
hoću,ali sad znam da nisam znao.Zašto sada znam da tad
nisam znao.Mislio sam da trebam naći curu koja mi se
fizički sviđa,sa kojom bih imao nekih sličnosti i to je to.
Vjenčamo se,živimo zajedno.Prilagođavamo se kao što smo
se do tada prilagođavali roditeljima,braći,setrama,prijateljima.
No to nije uspjevalo,nebi ni došlo do toga da živimo skupa,da
se počnemo prilagođavati.Uvjek nešto ne valja,nekad kod
mene,a nekad kod nje.Moram priznati,bilo je tu i uticaja sa
strane moje bolesti.Često sam mislio o tome da za mene
i nije brak.Plašio sam se kako da brinem o nekome kad mi
je bilo teško da se brinem i o sebi.Kako da zarađujem za
bračnu zajednicu,a teško mi raditi.Pitao sam se i to koja bi
me cura uopšte i htjela s obzirom na moju bolest,a da
neđem neku koja je bolesna,što bi mi kad ni ona meni ni ja
njoj ne možemo pomoći.Ni ona ni ja ne možemo održavati
kuću/stan.I tako,veze su se prekidale pre nego bi i počele.
Imao sam 28 godina kad sam došao u Banja Luku i kad
sam se zaposlio.Tu mi se život promjenio,ne samo jer
sam se prvi puta zaposlio nego su se promjenili i uslovi života.
Imam svoju sobu,prvo sam sam u sobi,kasnije je djelim sa
cimerom.Imam kuhinju/restoran,višeraj,čistačicu,personalnog.
Treba sve to platiti.Od ljubavi sam se već oprostio,to za mene
ne postoji.I tada bolje upoznajem jednu djevojku.Jedna
radna koleginica,koja živi tu kao i svi mi invalidi radnici.
Na prvi pogled sve je bilo protiv nas (u mojoj glavi).
Bila je pravoslavka,a ja katolik.Bila je skoro 8 godina
strija od mene i bila je u kolicima,a ja sam tad još hodao.
Fizički mi se sviđala,što bi se reklo,bila je moj tip.Prvo smo
se družili,mogao sam s njom lijepo da pričam,bez da pazim
što ću reći.Razumjeli smo se i u dosta stvari slagali.Počeli
smo zajedno živjeti uz dogovor da to bude tako dok se
jedno od nas u nekog ne zaljubi ili dok radimo pa odemo
u mirovinu.Invalidsku mirovinu za koju nije trebalo dugo
raditi.Tada je počeo i rat,ali to kao da nije diralo nas,našu
vezu,naš zajednički život.Ubrzo smo oboje sebi priznali
da volimo ono drugo,a onda to rekli jedno drugom.
I sad dok ovo pišem i razmišljam o napisanom u blogu
od Brkate zmije,razmišljam o sreći,o solo životu,znam da
sam zaista bio sretan dva puta u životu.Jednom dok sam
još bio djete i nisam znao za brige i dok sam bio koliko
toliko zdrav.Drugi puta s njom.Isto kad sad razmišljam
njoj se nisam prilagođavao.Jednostavno sam želio što
češće biti s njom.Želio sam joj ugađati,želio sam je zagrliti.
Želio sam je zadirkivati,ići s njom na izlete,u kino,pozorište
i na koncerte.Često je bila bolesna i tad sam joj želio
pomagati i njegovati je.
Ne mogu reći da nisam bio sretan dok sam bio solo ili
da sad nisam sretan,ali prava sreća za mene je bila kad
sam bio s njom.Istina je,imala je ona svojih mana,kao i ja
svojih.Bilo je i rjetkih problema između nas,pogotovu dok
se nismo bolje upoznali,no uvjek smo jedno u drugom gledali
ono što nam se sviđa,ono što nas je i dovelo do toga da
budemo zajedno.I da kao što je B.Z. napisala ja sam bio njezin
a ona moja i to smo govorili sami sebi i jedno drugom.
Govorili ti si moj,a ja tvoja/ja sam tvoj a ti si moja.

Ovo je toliko dragocjeno pročitati.
Počašćena sam što sam potaknula da ovo podijeliš s nama.
Hvala ti, dobri Tape.

Da se nisam nasmijao,sam sebi,čitajući tvoj blog
o solo ili kako si ti napisala solo brijačima,nebi ni
ja ovaj blog.Ustvari i dok sam ga pisao nisam ni
slutio da će biti moj blog.

Baš je fino ispalo :)
Tvoja nam ljubav prema tvojoj ženi svima daje nježnost u srce.