Laprdarij

Čitam neku selfhelp knjigicu, jer samo i takve čitam, i naiđem na ovu poznatu rečenicu, i baš me razgali :) Printam si takve rečenice i lijepim ih po sobi. Nek me podsjete.

Moj ženski kružok obožava krimiće. I nakon što obradimo teme zbog kojih se nalazimo, na red dolaze najnoviji krimići. Ok, i ostala književnoat, ali prevladavaju krimići. I onda ja ušutim. Slušam ja njih kak napeto prepričavaju neki krimić.. a pred očima mi kako sjede zavaljeni u fotelju, usput jedu, piju, zadrijemaju, a doživljaji u krimiću su tako napeti!!

Lako je voljeti krimiće u toploj fotelji, na sigurnom. UI jednom trenutku se spomene kako neka grupa žena ide nekamo u svijet na neke staze, štogod, i ja izvalim, ajmo i mi tako, nekamo stjecati iskistva, proživljavati doživljaje.. a one me presjeku, ma ne idu te žene nikamo, to je iz romana :(

Meni jedno iskustvo, doživljaj, najbanalniji, znači stoput više od tuđeg doživljaja. Ma samo odlazak u poštu, stajanje u redu, promatranje ljudi, neki usputni razgovor, tj, ne da se to uopće uspoređivati. ili šetnja psa pa pričanje usput su mi vrh.. jer to je moje iskustvo, moj doživljaj.

A te moje kružokice više vole proživljavati tuđe doživljaje. Čitati o tuđim iskustvima. Zašto? Jer se boje? Jer ima fali drame? Pa ja radije slažem sudoku.

Ok, nekom su glupe te selfhelp knjigice. Netko u krimiću nalazi rečenice koje ga odvale. Ja u selfhelp.

E, moj Darwine!

Tomo, ajde mi nacrtaj taj tvoj evolucijski doseg, jer ja ga ne vidim.