Pustoš

(nastavak iz prošlog broja)

Možda ova priča nikad ne bi bila ispričana da nije jedne pojave olujnog nevremena i da je hausmajstor ponekad popravio prozorske okove. Jak nalet olujnog vjetra, frontalno i okomito na fasadu zgrade, otvorio je sve prozore i dobar dio papira odnio sa stolova po prostoriji i hodniku.
Nekoliko dana poslije, usred tipkanja, Mila je pitala Vesnu ide li nakon posla kući pa da idu skupa jer Mila ide k mami koja stanuje praktički u istoj zgradi u kojoj je i Vesna. Bila je to česta praksa, ako ne i ustaljena.
U tramvaju su stajale, živo raspravljajući o već nečemu, kao što to obično rade ljudi iza kojih je upravo ostalo osam sati međusobne, doduše sporadične, komunikacije, kad je Mila pitala imaju li vremena negdje malo sjesti na kavu, što je već izlazilo iz uobičajenih normi. Vesna i nije imala vremena, ali osjetila je da se nešto iza brda valja pa je pristala.
U onom trenutku kada konobar prekine konverzaciju i izmjenjuju se radne poruke kao što je upit žele li mineralnu iz frižidera, Mila je zanemarila temu ranije konverzacije i rekla, s nešto nelagode, da je učinila nešto što možda nije trebala, ali šta je – tu je. I dodala je da život nekada bude stvarno neobičan. Prije nego je sugovornica uopće zaustila da išta progovori, a nije imala takvu namjeru uopće, Mila ju je teatralno zaustavila s onim prenaglašenim zatvaranjem očiju koje je trebalo valjda trenutku dati težinu, i pritom posegnula u svoju torbu i izvadila nekoliko listova štampanog teksta i pružila joj uz upozorenje da o ovome nikome ni riječi. Vesna, s nešto naglo otkrivenog instinktivnog opreza, pogleda je upitno, a ova joj kaže da više nema nazad, a i da nije tako strašno. Dodala je da se bitni dijelovi nalaze na srednjoj stranici.
Vesna je nevoljko i uz nedefinirani uzdah uzela papire i premetala ih pod rukama. Oči su nasumično tražile poneku riječ da bi stekla dojam o čemu se radi uopće. Pogledala je Milu u oči, a ova se smijuljila. Vratila je pogled na papire i odmah ih vratila i rekla:
- Ne dolazi u obzir. To je pismo. Ne čitam tuđa pisma. Odakle ti?
- Bilo mi na hrpi za prekucavanje. Valjda onog dana kad je bila oluja nekako došlo na moju hrpu, ne znam.
- Pa šta joj nisi vratila!?
- A, čuj, zašto joj nisam vratila... Prekucavala sam. Mislila da mi je to Branka uvalila privatno pismo. Vidim, rukopis poznat. Vidim da je privatno, vidim da je sve poznato nekako. I kucam.
- I prekucala do kraja?
- A šta ću drugo. Prekucala i onda ugurala rukopis u njenu hrpu – smijuljila se pomalo kiselo, a onda presjekla i nastavila odrješito – Čuj, ili ćeš čitati sama ili ćeš čuti od mene. Možda nije moja stvar, ali dosta sam se lomila i lomila i mislim da je red da znaš.
Vesni nije bilo drago. Njezine antene za nemoral su od silnih signala koje su primale naprosto poživčanile: nešto je smrdilo.
- Čitaj. Vjeruj mi. Čitaj.
Uzela je papire sa stola i izdvojila druga dva papira. Uprla je pogled u srednji i tražila nešto na sredini teksta pa objavila, držeći palac na nekom bitnom dijelu. Nevoljko, Vesna je uzela i počela čitati, registrirajući još samo to da je ova rekla da je početak pisma potpuno nevažan:
„A njih dvije, a šta da ti kažem. Ne znam odakle bih počela. Nekad se u sebi smijem, nekada mi idu malo na nerve. Držim jezik za zubima i gledam svoja posla. Pričam s njima, ne može se reći. Ali kad krenu nekaj kaj onako malo delikatno, onda se samo pravim malo bedasta. A možda i jesam, kaj sad. Smiješno mi je kada me počnu nagovarati da si neko švaleranje napravim. To mi je najgore. Ne znam da li da se smijem ili da plačem.“
Prestala je čitati i pitala kakav je to razlog za čitanje. Ona vidi samo tračanje o njima dvjema i, iako je malo ljuta i nekako se osjeća namagarčeno, ne zna zašto bi čitala dalje nečije privatne misli. Mila ju je samo pogledala u oči i spustila ih zatim na pismo. Osjetila je neku nelagodu. Ništa joj nije štimalo, ništa joj nije bilo jasno. Mila joj je bila kao otvorena knjiga, shvaćala ju je dobro, znala ju je dobro. Sada, međutim, nije mogla pročitati Milu i vratila se pismu:
„Da je želim ostaviti svojeg i da on želi ostaviti nju, onda bi bila druga priča. Sjeli bi skupa pred nju ili njega i rekli da je stvar takva i takva. Zamisli koliko su to drugačije situacije. Kako se nikada ne čujemo na miru, puno toga ni ne znaš. Da barem telefon nije toliko skup. A nemam ti kada ni pisati, zapravo. Jedino što bih mogla je da ono slobodno vrijeme koje imam za B. potrošim na pisanje tebi. Njega se ne odričem, a ti zamišljaj što se događa sa mnom, hihihihi. Ma, pričam gluposti. Nekada sam presretna, nekada se pitam šta mi to treba. Nekada se pitam da li je to Bog napravio da me iskušava. Eto, nisam izdržala kušnju. Idem u pakao, ali ne znam ni da li ima pakla. Pakao nekada imam u sebi. Evo, nekada se dogodi da dođem kući od njega, još curi on iz mene i putem molim boga da spirala radi, a on sam kod kuće. Djeca sa njegovim starim išla nekuda, a on sam. I gleda me onako, a ja ne mogu odbiti. Nemam više izgovora. Još me pita jesam li umorna i pristavlja mi kavu i donosi pepeljaru. A ja kao moram na wc, a zapravo idem provjeriti ima li šta još unutra. Koja sam stara krava, trebala sam do sada već znati kako je to i da li se može prokljuviti. A ona sva otečena jer smo se drndali jedno sat i pol bez prestanka. Nekada je životinja. Ne svaki puta. Nekada samo štrcne i onda me dalje trlja. Nagovara me da ide dolje jezikom. Kaže da to jako voli a da mu ona nikada ne da. Onda si ja mislim da li sam ja njemu lutka za nabijanje jer mu je žena frigidna il nekaj. Onda, kada ga pitam, on mi baš baš kaže da me voli pa vidim da sam tuka. Izgubila sam se. Hoću reći da sam zaboravila kaj sam htela reč.“
Sinulo joj je. Onda je vidjela da nešto ipak ne štima. Nije znala što čita. S jedne strane, svakako je smatrala da to nije za nju. S druge strane, bilo joj je zanimljivo, nešto ju je vuklo da ide dalje, ali i neka jeza. Podigla je pogled i shvatila da ju Mila pomno i namršteno promatra. Pitala ju je što ju tako gleda, a ova je odgovorila:
- Znači, nisi pročitala do kraja još?
- Ne, nisam.
- Čitaj onda – dodala je tiho.
Atmosfera je postala nekako ledena. Sa žmarcima niz stražnju stranu vrata, vratila se pismu:
„Od svega mi je možda najgore kad mi V. krene savjete davat. Nije to pretjerano, ne mogu reć. Mislim da je dobra, samo kaj je frigidna. A kad imam PMS i nemam živaca, a one me stanu pilat, dođe mi da joj saspem u lice. Točno mi je na vr' jezika da joj kažem da joj je pametnije da gleda svoja posla i da se neki puta trebala pitati šta će joj mužu deka u paktregeru i zašto mu je sjedalo od suvozača razvaljeno. Da je nekada otišla spremiti njegovu garažu kao prava žena i supruga, možda bi se pitala šta će mu tolike palome tamo. Ma šta palome, ma on ima krevet u radioni. Ona to ništa pojma nema, a meni ide nešto pametovat. Al dobro, uglavnom mi je jako draga. A onda kad mi je draga, dođe mi da plačem što joj uništavam brak. Znam, znam šta sada misliš i možda si u pravu, a ja sam jedna glupa krava. Nekada stvarno ne znam što mi treba da varam svojeg muža baš s mužem cure s kojom radim.“

Pišeš, pišeš, piše, a na kraju šaka jada. Odeš sa štivom srat' i pročitaš prije nego obaviš.

Jako dobro:-))
Brže će ti sranje ići ako ne ćitaš dok to radiš:-))))

Ti sigurno nosiš štikle i grudnjak! Derpe!

A ko zna mozda ga procitano potjera :)

Koja sad Branka...?

Di nestade Dragica.?

điiii sapunica
e sad bolivudska, španjolska ili domaća?

al da


nagovarale su, i sve tak a sad imaju vraga
ili kak bi Čehov rekal, puška koja na zidu visi u prvom činu, mora opaliti u trećem

i sad imaju al ne onak kak su si to one zamislile

Hm, hm, sve pikantniji detalji:)

Ali nekako ostala radnja visiti u zraku:)

U trećem činu bi ipak trebalo nešto opaliti?:)

I Dragica nestala, šteta:)

I tak je cijela priča stala u zadnju rečenicu? Puno previše tipkanja, a reko bi šeki: puno vike nizašto!

Da sam pisac, ja bih zapravio bio agent uzgajivača topola.

Ali radnja bi mogla dobiti intrigantniji zaplet u nastavku?:)

S obzirom na tri kraljice, zašto ne bi bila trilogija?:)