Inside out

... = zapis u zoru. Ma da, naravno, pa nije nitko ništa drugo ni pomislio, aha.

Zora pere lice grada. Kiša ne. Kiša mu pere eventualno leđa. A lice, umiveno zorom, samo sunce može oprati.
Kad oblaci jutrom kriju nebo, grad ostaje musav, krmeljav i čupav poput dječarca kojeg je netko za noge izvukao iz kreveta. I ljudi su takvi. Vuku se bezvoljno, noge im kroje korake ukrivo - ništa nije kako bi moglo biti kad jutro ostane sakriveno sivilom.
Gledam kroz prozor, kroz krpe oblaka plavi se nebo. S istoka mi jedna jedina zraka blješti ravno u oči i pomaže da odlučim, da li u krevet ili si složiti kavu? Bit će kava, ipak.
Nije baš gušt dizati se usred noći, ali jest kad negdje ujutro dođeš doma i čitav je dan tu za tebe. Makar mu koji komadić i prespavao, svejedno. Već sama činjenica da ne moraš više nikud ukoliko to ne želiš - dovoljna je.
A ako pak poželiš...

... /hej, ja sam. Družimo li se danas?/