balada botswana

snagom uma mozemo pokrenuti vezu u onome sto nazivamo buducnost, a slabost nam je sto tu buducnost ne poznajemo. hodajuci tako neki dan kroz gradsku guzvu i ne mareci bas previse za nervozu koja je uvijek prisutna medju ljudima koji se ispreplicu razlicitim zadacima, gledam kako zena na klupi njezno hrani 2 vrapca koja zaigrano skakucu kao da im obrok nije primarni cilj. u trenutku prolazi mladi par na pola u galami, ocito u iznenadnoj svadji jer prepirke vjerujem nisu dio njihove svakodnevnice kada znamo da nove generacije takve stvari najcesce ne rjesavaju vec ih jednostavno izbjegavaju jer je tako jednostavnije, ali opet ocito nisu imuni na to da im je ponekad samo jako stalo. moze li ljubav nesto nauciti iz mrznje. trazi li zeus smisao u doridinoj neodlucnosti ili jednostavno i vrapci na grani znaju da ljubav ide kroz zeludac.