Čovječe, kakav blog!

Stariji sin je na moru, mlađi i ja smo još tu- mi ćemo samo na par dana na more, nije još za to nekak :)))
I zove me stariji.
"Jel ti falim, priznaj? Ti meni fališ."
"Malo mi fališ, ouuuukeeej..."
"A jel bi ti sa starom negdje otišao koji dan? Nikad nismo bili u nekom skroz fensi hotelu".
"Bih... Ali ne bih da ide P. Ne možemo se zajebavat s njim kad ga držiš."
"Ma ne, to ti i ja da odemo a njega nek čuvaju baka i deda"
"Toooo!!! Negdje gdje imaju bazen i super hranu!"

---------mamino dijete, samo nek je vode i krkačine.
Sad ću nam izabrati nešto- par dana ali za sve pare :)

Ušla sam u keš zbog pokojnog muža- iskreno, kad se sjetim kako sam pošteno i ko pas radila a od toga imala tako malo... Bude mi žao. Živimo u sjebanim vremenima kad rad vrijedi najmanje, kad ti je pametnije dobro se udati. Ono što je najstrašnije: ja pojma nisam imala da sam se dobro... U materijalnom smislu.
Ali pojma nisam imala da sam se žešće loše... U nematerijalnom smislu.
Pa neka bude da je to neka kompenzacija.

Sad idem na booking.com, ali ovaj put filter "od najskupljeg" a ne "od najjeftinijeg" kao nekad. Sve se to mijenja, teško je shvatiti život, ali možda ga i ne moramo shvatiti nego loviti lijepe trenutke. Tim više što ima i onih drugih.
Imamo neku ponudu za nekretninu, jednu od njih više...
Može, ako pristanu na moju cijenu, hahaha... U protivnom, unutar obiteljske kuće gdje smo suvlasnici, uselit ću im Nepalce, Senegalce... Te "crne" koje ne vole i kojih se plaše... Hahaha...

E, moramo imati i poslugu u sobu. To će se svidjeti malom. Zaslužio je, moj odlikaš uzornog ponašanja, nek crknu dušmani.
Ovaj put, malecki, ne idemo u hostel u Varaždin.
Idemo neku fensericu, da vidimo što je život. Moj lijepi princ i ja.

Link