APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Namrštio sam se najbolje što znam. Pokušavao na taj način signalizirati konobaru da naručeno pivo ne namjeravam popiti posthumno.
A on je služio neke tete i čike koji su došli poslije mene. I pravio im tople čokolade. I još neke napitke koji se sporo prave. A ja sam mu bio nešto kao građanin drugog reda. Mene se preskočilo. Ja sam nevažan. Ja nisam jako žedan. A moj jebeni nick u bilježnici s grbama je u pretplati. Hej! U PRETPLATI. Lijepo piše (ne tantralover, jer kak se tak moš zvat u birtiji) + 80 kuna...
Jedina gora stvar od drskog gosta je drzak konobar. Ja ga pokušavam shvatiti. On je novi. On nije svjestan statusa koji ovdje uživam. Ja ne želim biti drzak gost, ali ne želim ni da on bude drzak konobar. Moram ga ugurati u hijerarhijsku ljestvicu. Objasniti mu da se ovdje cuga PRVO donosi meni.
Dok sam smišljao prikladan text, iza ćoška naleti Vajzmen.
Pogledali smo se onako kako se pogledaju dva krokodila kad se sretnu na sunčanju pored rijeke. Sjedili smo i šutnjom stvarali atmosferu. Netko je jučer spominjao aure. Vajzmen je ima. Ne znam koje je boje, ali on je ima. Ozračje koje stvara svojim prisustvom je opuštajuće. Toliko jednostavnosti u njegovoj akademskoj veličini. Čista metafizika. Popodnevnu gradsku huku nadglasavalo je naše zujanje. Nešto poput dvije trafostanice.
Rekao mi je da je čitao neke moje radove. Dao mi je par savjeta glede forme i tempa samog texta. I o odabiru tema. Nisu to bili savjeti u smislu čuj mislim da bi ovo-ono, ne. Vajzmen jednostavno otvori usta i poteče. Univerzalizam. Viewegh je kurac za moj tempo. A to možda i nije tako dobro. Jer tempo određuje  formu i tak dalje.
Uskoro nam se pridruži Medik. Zovemo ga Medik. Treći krokodil. Rastura po onkologiji sve što hoda. Iznio je zanimljivu prispodobu o insignijama djelatnika bolnice. Ak je bijeli mantil sa zelenom, plavom ili bijelom kragnom. Pojma nisam imao da je to tako. U igri asocijacija, kad netko kaže bolnica, ja pomislim klompe.
Upijali smo sunce i pivo. Nismo razgovarali o nogometu. Ni o politici. Ni o prometnoj policiji. Ni o filmovima. Razgovarali smo o fazama u braku. Zapravo razgovarali smo o razvodu i o djeci.
Djeca. The little ones. Mali ljudi. Saznao sam ponešto o njima. Medik i Vajzmen ih imaju. Ali mislim da ih oni imaju na drugi jedan način, nego što drugi ljudi imaju djecu. Ne znam to objasniti.
Nakon šest velikih piva  otišao sam u knjižaru potražiti neku knjigu. Nemaju. Odlučio sam kupiti neku drugu. Jučer sam se osjećao kao Bukowski. Pa sam ga i kupio. Dao sam knjižničarki 100 kuna, a ona mi je vratila 20. Tako bi on to rekao.
Krenuo sam kući. Nitko me nije pratio.
 

Pa da, vidiš, vidiš. A jebemu, a kak se zovu osobe koje rade u knjižari a na pločici na prsima im ne piše Maja?

Tako je.

spominje se i 6. To je zapravo 12 malih. O tome treba razmislit.

ili velikih...

fiksacija u glavi me tjerala da kupim nešto pod B. Knjige nisu impulsna roba. Ne stoje pored žvaka.

Ak bu ljudi ustanovili u kafiču da je prefiše popil, kefo če počet kefat po ljudima:))))))

lala, ne znam baš. Potrošačka goroznica je stanje u kojem ljudi kupuju stvari koje im zapravo ne trebaju. Ja želim posjedovati knjige. Trebaju mi. I zato ih ne iznajmljujem, nego kupujem.

Zasadi drvo. Napravi dijete. Napiši knjigu. bio je sumarum Vajzmenovog izričaja. Razumije se, on je obavio sve od navedenog

Jesam li ja možda rekao da je on to izmislio? Sumnjam. Isto kao što sumnjam da je to smislio Branko Đurić

Ima nešto i u brisanju grafita. Nije sve u pisanju.

Hm. Opet netko miješa pojmove. To kao kad ljudi miješaju književnost i knjižničarstvo. :))