Bože moj gdje ja to živim?

Prošle su tri godine kako mi je draga osoba otišla iz ove zgrade i od svih stanara nitko mi nije više tako drag.Taj dan sam napisala i blog i danas sam nešto tražila pa sam naletela na njega i na komentar jedne meni od najdražih blogerica ikada ovdje..koja je odavde otišla jer ..mislim da joj je bilo dosta sranja koja su se tu gomilala iz dana u dan.No..ništa nova ni tada ni sada.Ali ...potaknuo me njen komentar koji cu sada nakeljiti ..da napišem kako je to zaista tako kako je napisala.

Moje skromno mišljenje je da su osobe koje su dugo same , nekako navikle biti jake, hrabre, odvažne. Nisu si dozvoljavali biti slabi i nikakvi, jer sutra je bio novi dan, nove obveze , brige, problemi koje treba riješiti.
No, zbog toga, zaborave, (kao i ja) biti ranjivi, neutješni, slabi. A to treba. Dozvoliti si biti danima nikakav, tek da se duša odmori i odtuguje.C/P

Da li sam zaista u ovih 39 godina kako sam rastavljena i 10 godina kako sam potpuno sama toliko očvrsnula da sve mogu sama ili bar tako mislim ..da nikoga više ne pustim u svoju blizinu.
Da bar vidim nekoga tko mi se sviđa ..bar fizički..da onako kažem sama u sebi"Gle...zgodan je muškarac....stvarno nije loš"!!
No..to se sigurno neće dogoditi jer meni ta fizička ljepota nikada kod ljudi nije bila presudna za ništa.Zato i ne mogu započeti samo tako vezu jer..moram osobu bolje upoznati kao da imam još sto godina pred sobom pa sad..ko ga hebe za koju godinu sim ili tam.Ma nema ništa više u talonu...se sam potrošila i samo mogu trošiti dan po dan i moliti Boga da ih ima još i još..bar dok je ovako kako je.Ako bude teško..molit cu ga da ih bude što manje i ništa drugo.

Uzivajte u današnjem danu i Blagoslovu...budite zdravi ...sretni i ljubite:-))