balada botswana

Jednom u jako davna vremena živjela je jedna papiga po imenu Rozalija, ta papiga je bila jako jako mudra skoro ko' sova, bila je tako mudra da su je sve seoske životinje odlučile proglasiti kraljicom.

Tamo negdje blizu njezina sela živio je tetrijeb po imenu Branko, on je pak bio malo manje mudar, ali rekli bi u narodu vrlo 'zajeban', bio je toliko zajeban da ni lija Slavica nije s njime htjela imati posla iako je lija Slavica slovila za jednu opaku šumsku curu koje su se i vukovi Dodo i Gustav bojali.

Papiga Rozalija odlučila je pozvati tetrijeba Branka na dan njezina sela jer je smatrala da čak i tako zafrknut lik mora doći vidjeti kakvo slavlje je ona u stanju prirediti. Poziv mu je poslala po poštaru jazavcu Peri.

Jazavac Pero je bio jedan vrlo osebujan lik, on je uvijek nekako znao tko će koga i tko će s kime kako i gdje završiti, ali imao je jednu manu nije puno pričao što je papigu Rozaliju izluđivalo do te mjere da ga je pokušavala napiti, u krčmi kod mede Borisa, ne bi li prozborio bar koju tajnu o kojima je ona danima maštala.

Toga jednoga dana padala je kiša i tetrijeb Branko nije planirao izlaziti i tako ga je doma ulovio jazavac Pero koji mu je pozvonio na vrata radi pozivnice koju je poslala papiga Rozalija.

Primivši pozivnicu papige Rozalije tetrijeb Branko ostao je zatečen jer nije baš bio u nekim dobrim odnosima s njom niti je očekivao da bi trebao biti pozvan na njezinu feštu pa je brže bolje okrenuo broj mede Borisa da provjeri nije li on što čuo vezano za proslavu. Medo Boris je često drijemao na šanku, ali je to dobro prikrivao pa su gosti njegove krčme već znali da ako žele nešto naručiti prvo moraju otići do njega i malo ga trknuti kako bi se ovaj probudio. Tako je bilo i taj dan i taman u nekom polusnu zvoni medi Borisu mobitel 'zvrn zvrn' pa opet 'zvrn zvrn' i nakon tog drugog 'zvrn zvrn' medo Boris se javi iz polusna:
● Halo, tko je?
■ Bok Boris, ovdje Branko?
● Bok Branko, di si ti, nisam te vidio 100 godina, kad ćeš navratiti na piće?
■ Evo ide pomalo, ma ne idem ti nigdje daleko po kiši, više sam u svom kvartu. Kaj ima kod tebe?
● Evo isto sve OK, ide pomalo, preuredili smo malo i sad smo u ponudu ubacili točenu medovinu s okusom borovnica, ee ide ko' blesavo.
■ Super, moram doletiti jedan dan i probati, ajd' vidimo se idući tjedan jedan dan, možda srijeda/četvrtak.
● Nemaš brige znaš di smo.
■ Nego zovem te da te pitam jel' znaš ti nešto o ovoj fešti koju sprema papiga Rozalija?
● Ma znam, bila je tu kod mene da vidi za neke suncobrane i stolice, kaj da ti velim ma sve znaš - puno zuji malo meda daje.
■ Tako sam si i mislio, ma poslala mi je pozivnicu, a znaš da si nas dvoje nismo dobri još od srednje pa reko da vidim što joj je sad odjednom. Ma nema šanse da idem ionako mi se ne gleda nju kako glumi kraljicu tamo pred onom svojom ekipom.
● Gle, u zadnje vrijeme kao da je malo došla k sebi, ali ta fešta je njezin hir kako bi sama sebi nešto dokazala.
■ Ma nek' si dokazuje što hoće, mene ne bude vidjela tamo, a mi se vidimo kod tebe u krčmi. Aj, bok.
● Aj bok, vidimo se.

Hahahah..Lovorko...svidjela mi se tvoja priča..čak bi rekla da mi je jako poznata...moram se samo sjetiti ..iz kojeg dijela života:-))

Arapo super da ti se sviđa priča, meni je ipak najsmiješnije da su se čak Dodo i Gustav bojali Slavice koja je bila opaka, ali ipak nije htjela imati posla s Brankom :-)

Pa Lovore..i za najopakije uvijek negdje postoji neki Branko:-))