APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Noćas oko pola dva, polako sam koračao  prema domu. Nije mi se žurilo. Noć je bila tiha.
U Preradovićevom parku doživio sam zanimljiv susret.
Između stabala pojavila se ona.
Autohtona hrvatska kuna. Ne kovanica, nego ona s krznom. Prloazila je svega nekoliko metara od mene. Zastao sam. Stala je i ona i podigla se na zadnje noge. Pogledala me. Dva su joj velika, narančasta oka, zasjala kad su nam se pogledi sreli.
-         Bok krznašu.
-         Bok čovječe.
-         Šta je, ne spavaš?
-         Šta je tebi, tek sam se probudila. Kamo ćeš?
-         Idem doma. Malo sam popio i umoran sam. A ti?
-         Njušim nekog crknutog goluba, pa ga tražim.
-         Aha, da. Ti si kuna…e a jel imaš ti slavuja na poleđini?
-         Molim? Kakvog slavuja? Nisi ti majstore malo popio.
-         Znaš ono kuna – slavuj ha? Šta, ne? Ma nema veze..
-         Nije ti neka fora. Slavuja nisam vidjela već godinama. Uglavnom jedem golubetinu, vrapčetinu i vranetinu. I ono što vi bacate.
-         Jel te nije strah, ovako samu?
-         Šta sama, ima nas ko Rusa, samo ti to ne vidiš. Uglavnom smo gore u krošnjama. A jel nije tebe strah od tvojih, štajaznam, mladih vandala, il murije, il manijaka nekih?
-         A malo. E a jel se ti bojiš parcova? Viđam pristojne primjerke po ulicama…
-         Imaš pravo. Sve su veći. Izbjegavam ih uglavnom. Tu i tamo se sretnemo oko kontejnera. Ako zagusti, ja zdimim. Brža sam. Uostalom, klope ima u izobilju, pa se ne srećemo često.
-         Kužim. Ha, ništa, odoh ja na spavanje.
-         Odoh ja potražit tog goluba. Vidimo se.
-         O.K.

:)))

Hm. Ništa ne kužim. Valjda mi zuji Žuja!

tam na klupici di znam pusit navecer ima jezeva preko nekoliko i onda oni uvijek izadju kad ja dodjem i hodaju oko mene

kolajah kontempliraš na kolegiju kluba ti