APOKALIPSA-RAGNAROK-SMAK

Nije mi namjera pisat jezive logove. A mislim si da sa distance od 15 godina, log i nije tako jeziv. Al da je ONDA  bio jeziv, e pa bio je. (ne log nego to što u njemu piše).
 
Ne znam koliko među vama čitačima ima ratnika. S obzirom na činjenicu da sam ja tijekom rata bio u tri i pol prava fajta. Oni koji su ikad bili u fajtu, znat će pravilno procjenit tu brojku. Oni koji nisu, da…oni nisu bili.
 
Ovako je bilo. Mi smo držali pola sela. Čejeni drugu polovicu. Između nas, bilo je 200 metara ničije zemlje. Dobili smo vijest da sutra idemo u napad. Sutra napadamo čejene. Tresao sam svih svojih 20 godina od uzbuđenja. Do tada smo uglavnom sjedili po rovovima. KONAČNO idemo naprijed.
 
U jesen 91. bilo je tri frakcije naših. Garda, HOS i MUP, a to je otprilike značilo da se za izvest bilo kakvu akciju treba poklopit puno toga. Poanta priče ja da planiranje kao takvo, tada još nije postojalo. Plan je bio: NAPAD. Ni cilj, ni način, ni rezervni plan, ni kud bježat ako puknemo, ni niki kurac…
 
Prema onom što smo vidjeli i čuli, čejena je bilo možda jedna četa. Imali su nešto minobacača u kukuruzima pored sela. Nikakvog teškog oklopa. Njihovi su tenkovi bili dublje,  10 kilometara u pozadini (Vera i Bobota, stara čejenska uporišta)
Ovaj smo put išli sami. Imali smo jedan transporter. Ja sam bio u njemu na mjestu strijelca – rezervnog vozača. U transporteru nas je bilo ukupno sedam.
 
Krenuli smo u zoru. Mi smo furali cestom, a pješadija uz nas, kanalima i preko dvorišta. Bilo nas je cca 150-200.
 
Počelo je super. Prošli smo našu barikadu, ničiju zemlju i prvu njihovu barikadu za možda jednu minutu. Onda je počelo prštat na sve strane. Neću vas zamarat strategijom vojevanja. Kad si u transporteru, ne vidiš gotovo ništa. Gurneš cijev kroz puškarnicu i roštiljaš napamet. Osim toga, pušane čahure uduraju onog s tvoje desne strane u glavu. Barutni plinovi su toliko jaki da smo svi odreda plakali i imali raskrvarene glave. Kurca vidjeli nismo. Po trupu transportera čulo se ping, dong, zing, bang i sve to skupa. Dakle pucalo se po nama jebački.
Kontam da je pješadija počela lagano zaostajat za nama.
 
E sad se vraćamo na ono vrhunsko planiranje. Došli smo do centra sela. I što sad?  Ne smijemo stat jer smo pokojni; a ne smijemo ni ići dalje, jer su naši zaostali. Pa kud onda u kurac?
-         Ris 20, ris 20! Kud da idemo, šta da radimo? – pitao je netko na motorolu
-         -Naprijed, naprijed , grmio je veleumni planer. (budući da smo vezu koristili i mi i opni, ja si danas sve nekako mislim, da je taj netko s druge strane bio čejen)
Kurac naprijed. Promašio nas je tromblon, pa još jedan. Nije dobro reče Robi –vozač. I skrene desno u neku sporednu ulicu. Sad su manje pucali po nama, kad smo se makli s glavne ceste. Odjednom smo stali.
 
      -     Šta si stao koji kurac, vozi vozi vozi!! Galama…
-         Tišina, prodere se Robi. MIR!!!
-         Šta je?
-         Tenk.
 
Čejeni su vjerojatno čim smo počeli zvali pojačanje. I ovi su upravo stigli. Provirio sam van i ni deset metara dalje stajala je 55-ica.  Ravno na cesti ispred nas. 80-milimetarska cjevčuga bila je uperena u nas. Protiv njega imamo šanse, da vam ne pričam…
 
Muk.
 
Robi digne poklopac vozača i izaže van do pojasa. Čuli smo ga kako govori.
 
-         Eej, ne pucaj, ne pucaj!!
-         Šta je bre? čuo se netko iz tenka.
-         Zajebo sam se…krivo sam skrenuo…reče opet Robi. (isuse)
-         Ajde beži, bre, okreći odma . Mrš u pizdu materinu bre…
 
Nevjerojatno. Poslije sam tek zaključio da je u tenku bila redovna vojska, a ne rezervisti. Jedino bi nas oni pustili iz šaka ovako.
Okrenuli smo se, došli na glavnu cestu i opet ding, zing, dong, bang putem nazad.
 
Toliko o napadu. Kad smo izašli iz transportera, mislim da smo svi bili zapišani. I tek onda smo se počeli trest od straha pomiješanog sa smijehom.